Хамлетова борба са светом зла

— Бити или не бити, питање је сад?

— Не ваља! Мораш енергичније, мораш снажније, да ти верујемо, да осетимо – чуло се негодовање редитеља.

— Како уверљивије, кад ни он није био сигуран? – бранио се глумац.

— Он није био, али ти си већ одлучио, сећаш се? Послаћу те опет да студираш глуму, Хамлете, није то добро.

— Све се срушило. Сати вежбања, све студије које је прочитао, ништа није било довољно. Овај глупи редитељ је стално хтео више. Ко да га је неко терао да толико промени Шекспиров комад, да га ниједан глумац није могао ваљано извести. Решио је да се опет напије. Вотка ће залечити све. Мислиће сутра о томе.

— Како је лепо бити млад, бити млад, а бити луд! Решио сам да полудим, да ме нећете ви спречити? Ви, лажни моралисти, неспособни љубавници, ви што на венчање носите бајате колаче с погреба. Ја сам Хамлет, дански краљевић, несуђени наследник свог покојног оца. Кажу да га је убио стриц, можда. Рекао ми је дух, па му не смем много веровати. Или смем? У праву сте, то је дух маторог Хамлета, а и ја сам луд, што да му не поверујем. Направио сам “Мишоловку” и Клаудије се упецао. Јесте га убио да би се моја мати удала за њега. О, слабости, име ти је жена. Жао ми је Гертруде, њу нећу да дирам. Није она крива што је женско. Полонија сам морао убити. Крио се иза завесе, ко и сви слабићи. Покварени и трули, пуна их је Данска. Сви имају маске или гледају кроз завесу. За намерно зле немам дилему, мртви или никакви! А Ларет? Он није лош, изазвао ме на двобој, и треба, ја сам крив за смрт његове сестре. А волео сам је, него, то сад није много ни битно. Могла ми је видати ране које ми је нанео покварени свет лажних пријатеља и злонамерних рођака. Сама је изабрала да умре. И ако ме убије, неће бити велике штете. Ја не умем да живим у овој Данској у којој све смрди на трулеж. Пробао сам, не иде. Зато сам и полудео, тј. зато се и правим луд.  Хорације се труди да ми помогне, да ме врати на колосек. Не иде, пријатељу, твој краљевић је мртав. Убила га је мајка кад се удала за стрица, убило га је Офелијино неразумевање, убио га је живот. Спремам се за двобој, мачеви јесу тупи, али, један ће умрети. Он није као његов отац, он се не крије, он хоће освету. И волим кад је тако, кад би се све завршавало лицем у лице, не отровом у уво док спаваш. Почело је. Убоден сам отровним мачем, убоден је и мој противник. Мајка је попила некакав пехар и умрла. Све су то за мене спремили. Није ово поштен двобој. Ал, нека их, нек ликују. Ја сам и онако већ био мртав, нису ме могли двапут убити. Надам се да сад разумете? Како да се борим, против кога да се борим? Можда најважније: Зашто да се борим? Да убијем некога коме сам већ све убио? Нисам ни заслужио да постојим. Данска је толико трула, да и ја смрдим на њу. Можда Фортинбрас помогне. Нек му је са срећом!

—  Бити или не бити, питање је сад.

— Е, тако, сад је добро, то сам хтео –  задовољно се смешкао редитељ.

— Знам, сањао сам Хамлета. Рекао ми је да је одлучио да умре. И умро је – одговорио је глумац.

Невена

ми добијамо само петице