Аничин рад трећи на међународном конкурсу „Шантићево перо“

На IX књижевни конкурс  Шантићево перо 2015. пристигло је укупно 699 радова из преко 50 основних и средњих школа и гимназија, али и инстутуција културе са територије Републике Србије, Републике Српске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Румуније, Мађарске. Ученици су писали на теме „Мени је мене жао“ и „Глас корена“.

Радове je прегледао стручни жири у саставу:

1. Перо Зубац, књижевник

2. Оливера Вукотић, историчар уметности и кустос Галерије УЛУС-а

3. Ана Марковић, проф. српског језика и књижевности у Седмој београдској гимназији 4. Душица Филиповић, проф. српске књижевности и језика, селекторка радова и стална чланица жирија;

Аница Стаменковић, ученица VI2, добила је трећу награду у категорији прозе.

Ево и рада:

Мени је мене жао

Дуго живим у Лондону са својом баком. Вероватно се питате што само са баком. Пре две године моја мама и мој тата су се развели. Судија је одлучио да живим са мајком јер ми је отац био права пијандура. Недуго након судске одлуке извршио је самоубиство. Мајка се удала за другог, оставила ме баби и долазила да ме види једном у току месеца. Бака и ја смо одлучиле да се преселимо јер нас је стари крај подсећао на несрећу. Приликом паковања ствари, први пут сам у свом животу закорачила на таван. Мама ми је причала да тамо не смем да идем, да тамо станују вештице. Таван је био мрачан и пун кутија. У њима су биле поломљене вазе, разгледнице, фотографије са летовања и једно пожутело писмо. Прочитала сам га. У њему је писало: „Драги Мирко, Знам да мораш на Косово и да је тамо рат. Молим те да сачуваш лепу успомену на мене док си тамо. Немој се оженити другом јер ћу много патити. Твоја Наташа“ Бака ми је објаснила да је то мама писала своме веренику. Баш када је отишла у пошту да преда писмо, стигао јој је телеграм да је Мирко мртав. Сви су стигли на Косово осим џипа у коме је био он. Налетео је на мину и Мирко је погинуо. Мама се онесвестила и била је у болници јако дуго. Месец дана није причала ни са ким, а након осам месеци је родила мене. Удала се за мог оца јер није смела да дозволи себи да роди ванбрачно дете због друштва које би је осуђивало. Од тада је постала несрећна жена и стално је лутала тражећи свог Мирка. Зато ме је бака и преузела, није имала поверења у своју ћерку. Ја сам себе жалила читавог живота што нисам имала ваљане родитеље. Сад схватам да није требало. Била сам плод љубави, отац ми је погинуо као херој за своју отаџбину, а очух пијаница ми није никакав род. Живим у главном граду Енглеске са женом која ме воли и која добро брине о мени. Здрава сам, образована и популарна девојчица. Ја сам фаца!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CAPTCHA
Change the CAPTCHA codeSpeak the CAPTCHA code
 

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>