Архиве категорија: састав за пет на писменом задатку

Мој сусрет са Михајлом Идворским Пупином

     1. септембар…, будим се у некаквој торби, не знајући где сам, с ким сам, чија сам…Затресе се торба, затресох се ја, ни од куда се појави дечија рука…Рука ме ухвати и подиже на горе, једва се искобељах из торбе…

     Ставила ме је на клупу, и убрзо сам идентификовала њеног власника. Био је то маљушни дечак, румених образа, смеђих очију и црне косе. Седео је мирно, чекајући учитељицу, која је баш била пред вратима. Поздравивши учитељицу веселом добродошлицом, баш као и други ученици, сео је и узео ме у руку. Пажљиво је слушао сваку учитељичину реч, записивао је све важне ствари које је говорила. Мучио се око решавања једног задатка из математике, колико год се трудио, није могао да га реши. Али, није одустајао. Сав измазан мастилом по лицу, као да се за задатком рвао, на крају је задовољно констатовао да је задатак решен и да је он победник.Учитељица га је похвалила пред свима, а ја сам била врло поносна на свог малог пријатеља.

     Од тог нашег првог сусрета и упознавања, сваким даном била сам све поноснија и поноснија, јер је мој власник израстао у великог дечака, а потом и човека. Све смо радили заједно, домаће задатке, тестове, правили пушкице на историји, цртали облаке на досадним часовима… Највише од свега волели смо да седимо у природи и истражујемо свет око нас. Он замишљен, ја умишљена, он виспрен, ја одушевљена сваком његовом идејом коју у мене запише.

     Мој друг Михајло је тако растао уз мене и постао велики момак. Кад је требало да пређе у другу школу, била сам јако тужна јер нисам знала да ли ће ме бацити или понети.Испоставило се да не треба да бринем, јер ме је Михајло свуда носио са собом. Понео ме је и на студије, проводили смо сате, дане, године,  заједно. Упознала сам Америку. Тамо је своме имену додао Идворски, алудирајући тако на то да се поноси својим пореклом. Он би понекад пустио коју сузу сетивши се своје домовине у туђини али та суза је могла да склизне само до мене и ни милиметар даље. Ја сам је упила и записала на некој од својих страница.

     Михајло је постао светски чувен научник. Написао је аутобиографију „Од пашњака до научењака“, њени делови још красе моје листове. За њу је добио и Пулицерову награду. Шетајући парковима, увидео је комбинацију електронског и магнетног поља. Био је одушевљен том појавом. Истраживао је данима и ноћима и открио тако електромагнетне таласе. Своје откриће доказао је у Берлину на одржавању чувене седнице друштва за физику. Широм света познати су и Пупинови калемови, његов вероватно највећи изум. Они повећавају домет простирања телефонских струја и решавају проблем шумова. Пупин је заслужан што данас можете несметано да телефонирате и да једни друге чујете.

     Уморила бих се да набројим све његове познате проналаске који су га уврстили у ред највећих светских научника.

     У тренутку када је постао славан, мислила сам да ћу бити заборављена заувек. Опет нисам била у праву. Пошто сам му била поклон од мајке, која је била далеко од њега, носећи ме увек са собом, имао је утисак и да је мајка увек уз њега. Зато данас, кад га више нема, и после 160 година од његовог рођења, желим да му се одужим на тај начин што ћу сећање на њега одржавати вечно будним. Можда ме он однекуд гледа и поносан је на мене, баш као што сам ја некад давно била поносна на њега.

 

Александра Пауновић, VIII2

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац

Похвала жени

Најлепша Гркињо, Јелена, која остаде упамћена по презимену Тројанска, зато што си залудела и грчке највеће непријатеље Тројанце и освојила њиховог принца Париза, ја се теби неимерно дивим. Иако не знам да ли си постојала, пошто је Хомер умро да би нам то посведочио, чињеница да је због тебе можда вођен такав рат у коме се борио један Ахил са једном Хектором, правио дрвени коњ и горео град, мене фасцинира. Питам се како си изгледала кад те је неко видео само једном и одмах одлучио да те поведе са собом и навуче највећу могућу невољу своме народу. Питам се како си то умела да причаш, кад те је Париз довео кући, а Пријам те отуда није најурио, већ је одлучио да поведе рат који је знао да ће изгубити. Питам се и какав си сјај имала у очима да су те у тој Троји сви волели и ниједног тренутка нису помислили да гину због једне жене, већ нису хтели да чују да те врате Менелају. Гледала сам ја филм, али, мислим да те глумица није добро представила.  А и јесте тешко одглумити толику лепоту.

У твоје беле лактове наслоњене на тројанске зидове док посматраш борбу свог новог девера Хектора са највећим грчким јунаком Ахилом, гледао је и тројански краљ. Менелај је био спреман да те украде од Тројанаца, иако није био сигуран да ли си отета или си добровољно пошла за Париза. То значи да је био спреман да ти опрости и превару, само да му се вратиш. Колико си ти, онда, била лепа? И како је могуће да су све то радили због тебе?

Кажу да жене умеју да зачарају мушкарце, али, ти си опчинила и жене. Ни у једном тренутку Клитемнестра није питала Агамемнона да ли је луд да води рат због једне жене, а ни Андромаха рекла Хектору да те остави испред тројанских капија и тако спаси себе. Агамемнон је чак и своју ћерку жртвовао боговима да би имао мирно море да стигне до тебе. Мора да си била очаравајућа.

Чула сам ја и за Ану Карењину, и за Лауру и за Беатриче, и о њима су се писале песме и романи. Али, нису се водили ратови. Заљубио се и у њих један, или, можда два или три мушкарца, али, два заљубљена народа, то се само теби десило.

Понекад сам љубоморна на тебе, а то сигурно теби, иако то до сад ниси знала, врло импонује. Мени бар значи кад чујем да је нека лепа девојка љубоморна на мене. То ми говори да вредим. У твом случају, сигурна сам да нисам једина, вероватно имаш море љубоморних жена и код себе у паклу, пошто не верујем да си у рају. И често чујем да су све лепе жене грешнице, па су ти вероватно и другарице тамо. Кажу да је у паклу екипа, па ти сигурно није ни досадно.

Ја ћу се у животу озбиљно потрудити да ти не дођем, али, ако дођем ипак, да знаш да бих желела да ми будеш пријатељица. Тад ћеш ми све испричати. Ја не бих волела да будем повод нечијег сукоба и разлог нечије смрти, али бих волела да ми се диве, као што су се дивили теби. Штета је што изгледа да то увек иде заједно.

Александра, Гимназија Светозар Марковић, Ниш

То је моја земља

У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија.

Ова земља нема много материјалног богатства, али има срце оволико, и још веће, довољно за читав свет. У овој земљи родио сам се ја, мрав Раша. И сасвим ми је добро. Мени не треба злато, али ми треба златно класје пшенице. Ја имам меку ливаду и на њој цвет који је пет пута већи од мене. Баш поред тог цвета је мој мравињак, мој, мојих родитеља и мравињак мојих двеста браће и сестара. Ту сам се родио ја, двеста први. На овој драгоценој земљи увек се нађе нека мрвица хлеба. Изнад нашег мравињака је небо плаво, ведро и широко. Такву ширину не можеш оком сагледати. Али, у Србији има нешто још веће од неба, још бескрајније од вечности и космоса, то је срце. Ја толику ширину нисам видео у свом мрављем животу. То срце има толику топлину да топи глечере Северног пола. На овој земљи ја имам реку, и још једну, и њих стотину. Додуше, немам море, али ми није ни потребно. Шта бих ја оволицки радио у оном огромном плаветнилу? Србија има пшенична поља пуна злата, воћњаке и румене, сочне плодове. Овде је плодна земља крај набујалих река од кише. Ова земља има ведре људе и оне високе планине, чији врх ја својом мрављом ножицом не могу дотаћи. Овде живе весела и несташна деца. Она би радила све, само да не уче падеже и акценте. Понекад дошетам до њих и мрвица њихове ужине. То је заиста дивно, али, некако, увек страхујем од ђона њихове ципеле.

Како год, мени је овде дивно. Живот ми је пун успона и падова, баш као и код људи, које ми у мрављем свету зовемо џиновима. У овој дивној, богатој и веселој Србији има места за свакога, па и за мене, малог мрава Рашу.

Јелена Миловић, 6. разред, ОШ Војвода Пријезда, Сталаћ

Особа којој се дивим

Примиче се Нова година, 31. децембар, дан када је преминуо. И сваки пут на овај дан, сетим се њега, топлог погледа из инвалидских колица и тихог, благог прекора ако нас затекне у некој штети. Мој први комшија, “велика зверка”, партизански курир, а син  истакнутог четника, отац петоро деце и познати уметник.

     За њега се слободно може рећи да је проживео неколико живота. Причао ми је да је и у затвору био, и то више пута. Партизани су га затварали зато што му је отац био у супротном табору, па кад би се потврдило да је он, у ствари, њихов, пуштали би га извињавајући се. Био је виолиниста, и то познат у свету, али, једне ноћи је, уместо у Народном позоришту у Београду наступао у крушевачком истражном. Свирао је Мири, младој партизанки и његовој стражарки. Што шармом, што свирком, опчинио је младу жену. Пустила га је те ноћи да стигне за следећи концерт, а касније му је и родила петоро деце.

     Добијао је многе награде, али, ја се ниједне не сећам, зато што није никада хтео да каже шта је све добио. Мислио је да су то глупости. Увек је говорио да то није мерило вредности. Држао се оне да колико пријатеља имаш, толико људи вредиш. А он се бар дружио са свима. И са Циганима из краја, и са докторима наука, и са пензионерима у старачком дому, и са нама, децом из краја… Са сваким је имао тему за разговор. Нас клинце је учио како да будемо добри, а неваљали. Да не будемо штребери, а да будемо паметни. Да не будемо досадни, а да много причамо. Ма, свашта нас је тај научио. Зато га се и сваке године сетимо!

     Испланирао је и своју сахрану. Платио је тамбураше унапред, свирали су све оно што је слушао сваки дан у кафани. Никад нисам био на сахрани на којој се није плакало. Никад дотад. Сви су се са осмехом сећали Миће. Само је Мира мало климала главом лево-десно и цоктала. Сви су знали да умире, сам их је на то припремио. А и живео је још мало па сто година! И о свирци је причао, само што га нико, осим Мире која га је једина познавала потпуно, схватао озбиљно. Баш нам се тог дана чудио уцвељен народ по гробљу.

     Навијао је за Напредак. Ниједну утакмицу није пропустио и кад је постао инвалид. Нико му није тражио карту, сви су га познавали на стадиону. Јакузе су му и песму смислиле.

    Ма сила је био Мића. Такви ко он више не постоје!

Стеван

Мало другачије о Вуку

Чим се родио, био је другачији. Болешљив и мршав, добио је име Вук да га се вештице плаше. Нико није могао да претпостави да ће то шесто мушко дете рођено у породици Караџић у Тршићу на Митровдан 1787. године бити највећи реформатор српског језика и творац једне од најсавршенијих азбука на свету.

Вуков рад на реформи језика и правописа и на сакупљању народних умотворина има велики национални и културни значај. Нама је донео писмо по принципу “један глас, једно слово”, а свету је представио духовно благо српског народа – српску народну књижевност.

Своју прву књигу објављује уз помоћ свог пријатеља и сарадника Јернеја Копитара 1814. То није било каква књига, већ прва штампана збирка српских народних песама: “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица”. Исте године српски језик добија и своју прву граматику коју је саставио Србин : “Писменицу сербскога језика по говору простога народа писану”.

Вук је одлично познавао душу свог народа и умео је да одабере најлепше његове песме. Научио је он то не по школама где је боравио, већ, пре свега, дружећи се са пастирима, говедарима и даровитим гусларима.  Дуго година је водио борбу да се овај језик обичних људи призна за књижевни, како књижевност више не би била доступна само малом кругу људи који познаје свовенско-руско-српску мешавину на којој се дотад писало, већ свима који воле да читају и слушају. Три књиге “Српских народних пјесама” из 1823. доказ су да се народним језиком могу писати уметничка дела.С рпске народне песме  које је Вук сакупио су тако постале популарне у Европи, где су их преводили и о њима писали великани попут Гетеа, Пушкина и Јакоба Грима. Свет и данас слави и поштује његово име.

Прво издање “Српског рјечника” има преко 26 000 речи и веома је богато изразима из сеоског живота. То је дело које одређује народну основицу будућег књижевног језика и прва књига штампана новом Вуковом ћирилицом. Вук је завршио Мркаљеву реформу  и у српску азбуку увео знакове: “ џ, ђ, ћ, љ и њ”, глас “ј” позајмио је из латинице, а увео је и нови глас “х”. “Рјечнику” је додао и кратку “Српску граматику”. Тако је књижевни језик добио народну основу, упрошћена је азбука и правопис. Култура је, најзад, била доступна свима.

Домаћа јавност осудила је овај Вуков покушај због великог броја непристојних речи у “Рјечнику”, увођења слова из латинице и осиромашеног и простог језика. Друго издање из 1852. богатије је од првог, има више од 47 000 речи, нема оних непристојних, ни граматике.

Велика победа Вукових идеја дешава се 1847. године, када излази Вуков превод “Новог завјета”, “Рат за српски језик и правопис” – Ђуре Даничића, “Песме” – Бранка Радичевића и Његошев – “Горски вијенац “ –  све на Вуковом народном језику. Сви схватају да језик “орача и пастира” може имати функцију књижевног језика. Четири године након његове смрти, 1868. године, Вуков књижевни језик и правопис озваничени су у Србији.

Показао нам је да књижевност може бити доступна свима, без обзира на образовање и порекло, да дела на простом, народном језику могу бити врхунска и цењена у свету, и оставио нам је право благо – скоро савршену азбуку са девизом:  “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Александра

Жена у делима Боре Станковића

    Биле су лепе, ма биле су прелепе. Све су биле трагичне у својој савршености. Није им се дало, као да је та лепота била фатална. Служиле су да подсете, да освеже “жал за младост”. А о њиховој младости нико, па ни оне саме, није водио рачуна.

     Коштанa кад запева, цела варош полуди. И синови највећих газди, и боеми осванули у кафани, и старо и младо, и паметно и мудро. Стојана је потпуно очарала, спреман је да је води, да је ожени. Смерна и пркосна га одбија. Она је Циганка, њено је да служи, да се мучи и да пати. Њено није да буде у хаџијској кући господарица. Она је човек, а то је најтеже бити. А Станковић тврди да је човек створен за патњу и бол, за тугу и жал. А ту жал је он најбоље описао у нашој књижевности, као да вас боли док читате шта Коштану и Софку мучи. Патријархално друштво у Станковићевом делу спутава човека,  гуши љубав и претвара је у бол. У таквом свету као да нема места за  хероине. Оне се потпуно разликују и у сузама и са великом жртвом уклапају у њега. Коштана, млада и лепа Циганка анђеоског гласа, представља срж живота, све његове лепоте. Као таква, она је у том патријархалном свету сувишна. Кад стави на себе црну мараму, покрије своје дивне груду, престане да пева и оде у Бању да буде само обична Циганка, постаће део тог друштва које је тада неће осуђивати.  Ипак, има нечег и позитивног у тој слици. Она ће остати слободна! Моћи ће, кад год зажели, да скине мараму, да открије груди и да поново запева. А то не би могла да ради у хаџијској кући.

     Софка је била итекако свесна своје лепоте. Она је одгајана као лепотица, очева мезимица. Људи су отварали прозоре када би пролазила, и кришом је посматрали дивећи јој се. Имала је увек најскупље хаљине, мајка се бринула о томе да Софка не примети да је породица осиромашила. Отац је продао, прво се бунила, показала пркос, али, и она се брзо предала. Првих година брака са дечаком Томчом њена лепота није нестајала. И свекар Марко је полудео због ње. Кад је ефенди Мита затражио остатак новца, као да се и овај привид среће срушио. Томча је више није поштовао, она више није имала снаге да се бори. Почела је да вене, да се предаје својој нечистој крви, да продужава болесну лозу. У последњој сцени је затичемо поред ватре. Није то више лепотица Софка, пуна живота и ужарених погледа, то је старица без воље за животом. За разлику од Коштане која је изабрала, чини се да су за Софку бирали други. Обе су фатално лепе, а сви око њих су чулно опседнути том њиховом лепотом. Коштани је Станковић дозволио да је не видимо остарелу, Софку смо видели. Иако настала из нечисте крви, иако и сама много грешила у животу, подједнако је симпатична читаоцу. Из велике жртве настају велике жене.

Шта да радим да ми буде боље?

    

   Да предахнем, да не бринем, да пишем шарене песме, да сањам Макарску? Шта да радим да ми буде боље?… Да миришем пролеће, да вичем на тебе, да плачем кад не смем, да успем?… Шта да радим да ми буде боље? Да гласно мрзим што сви воле, да ти мислим плаво, да путујем кроз време, да се смејем?… Шта да радим да ми буде боље?  Да се уклопим, укалупим, да пљујем уз ветар, да пробушим пупак,  да те позовем? … Шта да радим да ми буде боље? Да певам на киши, да измислим рефрен, да говорим себи: „лепотице“, да слушам?… Шта да радим да ми буде боље?  Да обришем тугу, да исправим колосек, да летим изнад Охрида, да волим?  … Шта да радим да ми буде боље? Да читам непрочитано, да купим фотељу, да носим црвену шналу, да дођем?  … Шта да радим да ми буде боље? Да берем трешње, да прошетам пса, да не идем боса, да живим?  … Шта да радим да ми буде боље? Да слушам „Галију“, да пошаљем смс, да одем на излет, да умрем? … Шта да радим да ми буде боље?  Да носим розе, да живим здраво,да пробам вино, да тражим? … Шта да радим да ми буде боље?

      Да престанем да се питам?

Модерна Фема

    “ Пази, девојко, то су скупе чизме!” Била сам крива, згазила сам госпођу на улици кад сам излазила из аутобуса. Док сам окретала главу да јој кажем да ми је жао, она је још нешто мрмљала себи у браду. Глас ми је био познат. “Тета Драгице, колико Вас  дуго нисам видела!” На моје изненађење била је то мајка моје некада најбоље другарице и прве комшинице. Некако чудно изгледа, шта ли јој се десило. Каква случајност, баш читам “Покондирену тикву”. Феми се десило да од мајсторице ноблес постане, а тета Драгици, се, очигледно, десио “Диор”. Каже да вреди платити више за квалитетну гардеробу, чак ми и цитира ону изреку коју наше госпође, које воле да троше, пречесто користе: “Нисмо ми толико богати, да купујемо јефтине ствари”. Све ја то разумем и подржавам, али тета Драгица…

    Милостива госпођа, или, што каже Фема “фрајла мамзел”, Драгица, била је мајка моје некада добре другарице, повучене, смерне и фине девојчице Марије. Била је фризерка која је једва крпила крај с крајем, али је своје дете васпитала баш како треба. Марија је и умела и хтела да помогне свакоме у невољи. А мајка јој је била непосредна, волела је пуно да прича, да носи кич гардеробу и смеје се и кад не треба. Ипак, иако је била сва смешна понекад, била је маскота у крају и сви су је волели. Пре пар година добила је неко наследство и одселила се. Целом комшилуку је слала разгледнице, и то са различитих крајева света, па смо схватили да је наследила много пара и да се сад проводи. Знала сам да ће баш овако изгледати кад је будем срела. На Драгици су црне чизме са златним детаљима, бунда у леопард стилу, а ташна у бојама далматинца. Али, нисам се надала да ће она добра и срдачна тета Драгица нестати и да ће се појавити као покондирена тиква. Ни непосредности, ни духовитости више нема у њој. Она прича само о светским дизајнерима, чија имена ни правилно не изговара, о високим школама где ће послати своју ћерку, о парфемима које је купила. Гледам је и слушам, а као да сам у позоришту и посматрам Стеријин комад. Ево, баш Фема виче Василију да она није опанчарева жена и да се због такве његове опаске и даске спремају да заплачу. Баш као и Фема Евицу, Драгица планира да Марију уда за неког ко је “нобл”. Већ она о томе размишља, већ се труди да постане део крем друштва. Зато је, каже, и купила “Диорове” чизме. Тамо, у том насељу у Америци где станују, све госпође имају такве чизме. “Надам се само да их тако не комбинују”, мислим се ја. По свој прилици ће се њена Марија загледати у неког паора, ко Евица. Неће Драгица видети “вилозофа”, ко што га ни Фема није видела. Е, кад ми је рекла да почиње и преферанс да учи, ту већ нисам могла да се суздржим. Почела сам да се смејем, прво стидљиво, онда грохотом. Сетила сам се свих сцена из комедије: и сата, и француског, и шаха, и виста…

    “Што се смејеш?”, упита ме Драгица.

     “Сетила сам се једне Стеријине драме”, одговорих.

    “Ако, ако, само ви читајте, треба да се зна то. Ево, ја сам баш скоро прочитала једну са саветима како уловити богатог мужа, даћу ти да видиш, док сам ту.”

    “Може, може, тета Драгице, само да није један од рецепата – покондирити се”.

    “Да није – шта?”

Александра, VII разред

Сви смо ми заточеници “проклетих авлија”

— Гледам горе и видим само једну звезду. Осећам се као мала девојчица са шибицама у цртаном филму. Смрзла се и остала јој је још једна. Да ли да је запалим сад или касније?

— Погрешила сам, знам. Признала сам себи, али, мало ми теже иде са признавањем другима. Ако се усудим да кажем њему, то ће бити на крају. Ја сваки пут кад се заљубим, као да ми се неки облак налази над главом и свуда ме прати где кренем. Као што је Ђамила пратила нека несрећа, тако и ја увек настрадам. Лепо је кренуло, месецима је било све како треба. И знам да ме обожава, и знам да нема другу девојку. А рекла сам, нисам могла да издржим. Онај облак изнад моје главе је почео да киши, љубомора је кренула да ме изједа, и… Испао је скандал, сад не жели више да ме види, да чује за мене. Шта сад да радим?

— Марија је купила нову хаљину. Требало је да иде је на доделу диплома и купила савршену белу хаљину за ту прилику. Онда је дошла кући и показала је мајци која није била задовољна њеним избором. Данима је наговарала да купи другу. Иако нема обичај да поклекне и промени своје мишљење, овог пута је то урадила. Отишла је с мајком у куповину и изабрала другу хаљину. Носила је ту хаљину и није била задовољна својим изгледом. Ни на једној слици се није осмехнула. Данас не памти доделу диплома по томе што је и званично добила признање да је завршила факултет. Памти је по дугој, тегет, ружној хаљини. Никада то није опростила мајци. Не због хаљине, него због сећања.

— Каже Душан да је то била најлепша и најбоља особа коју је упознао. Она није била само његова девојка, била је предодређена да буде госпођа Милић, његова жена. Његовим родитељима се није допала на први поглед, рекли су да се нападно шминка и да не изгледа као скромна девојка. Душан се слагао с тим, мада, никад му није било јасно зашто неко мора да буде скроман да би био одговарајући. Покушао је да им објасни, али, Маја је наставила да носи кратке сукње и да користи црвени руж, те јој није било помоћи. Мајка је дефинитивно изјавила да је не доводи више кући, да је комшилук већ оговара. Није му било право, али, поштовао је њен избор и скоро се преселио код Маје. То су били дивни дани, баш тад је и пожелео да је ожени. Отишао је прво да каже родитељима своју намеру, мајка је само плакала, отац је нешто викао. Решио је да сачека, да се мало стабилизују, да прихвате. Маји ништа није спомињао. После месец дана добила је пословну понуду из Аустралије. Плакала је дуго и обећала да ће се вратити некад. Душан је још увек чека, иако се оженио и има двоје деце.

— Извини, погрешила сам, неће се поновити.

— Сестра стоји на вратима, унезверено ме гледа, не верује да сам ја некоме рекла извини. Ако не кренемо да палимо и рушимо “проклете авлије” над нама, једна ће се срушити на нас. Можда је он моја Маја.

Кућа

— Баш поред средњег слова ћириличног наслова “Политике” има једна неправилна рупа, настала, вероватно, несмотреним транспортом младог разносача новина. Ал’ комшија Мића не мари за естетски изглед насловне стране. Он чак воли кад се на новинама нађе каква згодна рупа, попут ове, за посматрање околине. Онда добијете дупли угођај : и читање новина на првом јутарњем сунцу, и разгледање лепих жена које пролазе путем, најчешће трчећи за својом децом.

— Преко пута његове куће беше напуштена стара вила, једноспратна, али пространа, коју су деца од миља назвала “вилом промајом”. Врата и прозоре, као и друге ствари које су неком могле послужити, одавно су однели различити локални лопови, тако да се лако и са двадесет метара могла видела њена унутрашњост. Није Мићу никад занимало шта је стварно унутра, а не би ни данас обратио пажњу, да се није малишан комшинице Дуње завукао баш у вилу промају да се игра. У ствари, Мића је кроз своју рупу тачно спазио малог дечака тик уз зид дневне собе, како се крије од мајке и лудо забавља у тој својој игри. Мајка је ушла пажљиво кроз разваљену капију у двориште и викала за малишаном колико је грло служило. Морала је да се креће пажљиво због густо обраслих коприва и неке корови која је достигла висину пола кућних зидова. Споља је кућа личила на стару железничку станицу. Имала је две боје, одозго зелену, а одоздо неку избледелу црвену која се понегде назирала. Око прозора и врата некад је била посађена лоза која се осушила па је остао само њен костур, осушен и жут, који је био пречица ситним и крупним инсектима до виле кад би решили да је посете. Јутарње сунце је дошло до унутрашњих зидова, па се јасно могла видети прашњава слика друга Тита у парадном плавом оделу, њему омиљеном за сликање. То је једини украс на зидовима ентеријера. Ваљда је Тито данас толико непопуларан да ниједан лопов није хтео да украде његову слику. Зидови су поцрнели, што од спољашних утицаја, што од влаге изнутра. Једини намештај у вили промаји била је стара дрвена столица која је била толико поломљена да није могла служити ничему осим да се подложи каква ватра, и један велики раштимовани клавир. Тај клавир је био Миши интересантан из више разлога. Прво, сваки пут кад би га видео сетио би се дивне мелодије која би га свако јутро будила. Девојчица са кикама и розе машном сваки дан је вежбала неку сонату за школско такмичење, три пута дневно, рано ујутру, у подне и увече. Друго, када су се селили хтели су и њега да понесу. Мала је много плакала, а отац јој је обећавао већи и лепши, зато што је било компликовано пренети овај. Враћао се неколико пута покушавајући да га прода, али нико није био заинтересован да га купи. Треће, у покушају да га украду, лопови су га заглавили. Тако је једна половина клавира остала унутра, а друга је појурила напоље. У том положају стоји пар година, као да не жели да се преда.

— Мића је попио кафу и склопио новине. Дуња је престала да виче. Пријатну тишину прекинуло је дрхтање малог Вељка. Сиромах је добио батине.

Александра, VII разред