Ромео и Јулија

Ромеа је Шекспир осудио на смрт, још кад му је доделио Јулију у наслову. Он се заљубио и умреће, али, као што ни његова изабраница није умела да контролише своју забрањену љубав, није могао ни Ромео. Љубав се не може намерно ни распламсати, ни угасити.

У драми која се све време одвија од љубави до мржње и супротно, главни ликови су љубавници, Ромео и Јулија, потомци породица Капулети и Монтеги, које су у сукобу годинама. Расплет тих несугласица, начинио је ову драму трагедијом, а Ромеа једним од највећих трагичара у светској књижевности.

Љубав између Ромеа и Јулије десила се на балу Капулетових. Она је обећана Парису и родитељи журе да је удају, али се  тајно састаје са Ромеом у својој соби. Монах Лаврентије крадом венчава забрањене љубавнике, надајући се да ће тако измирити завађене породице. Ромео убија Тибалта, који је крив за смрт његовог пријатеља и рођака Меркуција, и прогнан је из Вероне, након што је провео прву брачну ноћ са Јулијом. Вратиће се кад не треба и изазвати несрећу…

Монах Лаврентије је смислио мудар план, дао је Јулији напитак који ће је привремено учинити мртвом, а Ромеу је тај глас послао, да би се, по његовом повратку из изгнанства, њихове породице на гробљу помириле. Ромео није сазнао исправну причу, до њега је дошао глас да је Јулија мртва. Он купује отров, долази до њеног гроба, испија га и умире. Јулија се буди, види мртвог Ромеа и убија се његовим мачем. Над овом трагедијом се породице, ипак, мире и љубав, симболично додуше, ипак односи победу.

Ромео и Јулија су се борили за узвишену љубав, идеалну, или никакву. Љубав према Розалини је нестала тако брзо, због тога што је у Ромеовој души сменила потпуна и јединствена љубав какву је осећао према Јулији. Он је другачији младић од свих у својој и Јулијиној породици. Ромео је осећајан, зна шта је криво, зна да процени, не реагује хитро. Своју љубав не крије, јер је не уме сакрити, а што је други у Капулети породици, осим Јулије, не препознају, није Ромеова кривица, већ само њихова, која је из безобзирне мржње постала слепа. И кад убија Тибалта, њега мучи кривица.

Ромео је паметан, вешто смишља како да се тајно венча са Јулијом, мудар је, купује отров, а зна да је злато којим га купује јачи отров од самог отрова, али је и наиван и недовољно лукав. Није помислио ни покушао да помири две породице. Јулија је са својих четрнаест година зрелија и мање дете од Ромеа.

Можемо расправљати о томе да ли је и Ромеов брзи и одлучан закључак да се убије  непромишљена и незрела одлука. Ја мислим да није. Њему су се више пута у драми срушиле илузије да је љубав коју осећа према Јулији могућа. Покушао је да се постави неутрално у свим сукобима њихових породица. Није успео. Није желео да убије Тибалта. Убио га је. Пробао је да спречи Јулијин брак са Парисом. Добио је мртву невесту.

Сматрам да је Ромео после повратка из изгнанства био мање крив за трагичан крај од свих актера драме. Највећи кривци су Монтеги и Капулети заједно са својом мржњом. Монах је хтео најбоље и био лукав, али, није пажљиво спровео свој план у дело и заборавио је на могућност да до Ромеа не стигну баш само истине, као што се и десило. Јулија је безусловно веровала монаху, али, с обзиром на њену младост и ипак зрело понашање дотад, и она је била превише непромишљена. Ромео долази на гроб где затиче своје све, своју драгу,  оно чему се надао и што му је једино било битно. А то све је мртво. Он се овде понаша као јунак, као љубавник, не као непромишљени дечак. Одлучује да настави свој живот са својом драгом на другоме свету, где нема Капулети ни Монтеги препрека. Околности су такве да је погрешио. Није то могао знати. Трагична његова смрт, смрт његове драге, али, и помирење њихових породица на крају, производ су стицаја околности.

Читајући ову Шекспирову трагедију, све време сам размишљао о томе да ли се могла трагедија спречити. Дошао сам до закључка да то није било могуће из више разлога.

Ромео и Јулија су се заволели, иако то нису смели. Били су представници сукобљених породица. Они су типичан пример забрањене љубави. Стицајем околности, грешком Лаврентија, или Ромеовим исхитреним самоубиством, или Јулијином наивношћу, њихова љубав се завршила.

Ова тема ме је навела на размишљање и о томе да ли се увек за своју љубав вреди борити, иако, понекад, изгледа као немогућа и неостварљива. Мислим да јесте. Они се нису срећно изборили, али, не значи да је немогуће.

Веронски љубавници нису успели да на овом свету остану заједно. Уместо да измире своје породице тако што ће се волети, измирили су их тако што су умрли. Мисија је наизглед обављена. Кажем наизглед, зато што су последице огромне. Толико су велике и страшне да нису ни биле вредне циља. Потврђују ону стару изреку да се за остварење неког циља некад мора газити и по мртвима.

Иако ствара горак укус када се прочита, мени се драма допала. Ја се трудим да књижевна дела оцењујем објективно. Нисам стручан баш у књижевној критици, али, прича о несрећној љубави и помирењу породица Капулети и Монтеги, постала је популарна преко Шекспирове драме у читавом свету. Остали су вечни. Можда ће неки Илић или Марковић доћи у сличну ситуацију, некад у животу, па ће се сетити Ромеа и Јулије.  И неће завршити као они.

Никола, Угоститељско-туристичка школа, Врњачка бања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>