Човек у делима Камија, Бекета и Борхеса

За посматрање и поређење, узећемо Мерсоа, главног јунака романа “Странац” Албера Камија, све ликове апсурдне драме “Чекајући Годоа” – Бекета и јунака Борхесове приповетке “Чекање” – Виљарија. Сви ови ликови имају много заједничких особина и припадају апсурдним књижевним ликовима.

     Сви наведени ликови имају проблема с временом. Мерсо зна да је данас мама умрла и да он треба да иде да је види, али му је потпуно свеједно да ли ће стићи на време или ће је сахранити пре него он да стигне. Владимиру и Естрагону време споро протиче и ништа им се не дешава, али ни они не маре за то. Један прича да им брже прође време, а други га не слуша.

     Не можемо одредити типове ових јунака, зато што они нису склони типизирању, а нису ни снажне индивидуе. Они су анти хероји који немају карактеристике обичних књижевних јунака. Изгледа као да су пали с друге планете, не знамо ни ко су ни шта желе. Владимир и Естрагон време чекања испуњавају безвезним дијалозима и радњама. Видимо да су усамљени, да зато имају страх од ћутања и да стално терају једно друго да говори, па макар то биле и глупости. У пренесеном значењу, човек то ради целог свог живота. Већину свог времена не употребљавамо корисно, не усавршавамо се духовно и физички, већ стално радимо ствари да би нам брже прошло време. Човек као да од кад се роди, чека да умре, баш као што Владимир и Естрагон чекају Годоа. Тај Годо је можда Бог који ће их спасити бесмисленог живота. Многи велики умови су спасење нашли у откривању религије. Ако и после смрти постоји живот, онда постаје бесмислено и чекати смрт и види се светло на крају тунела. Владимир каже да они у драми симболизују човечанство. Имамо по једног типичног представника људске сорте. Поцо је господар који има контролу јер држи конопац у рукама, Лики је слуга који има омчу око врата, Владимир и Естрагон су скитнице које чекају спасење, представници обичног народа. Зато су односи између Естрагона и Владимира некако топлији, више људски, док је човечански дијалог слуге и господара нарушен самим међусобним односом њих двојице. Врхунац бесмисла долази у сазнању да Годо неће данас доћи, али да Владимир и Естрагон не треба да губе ни веру ни наду да ће се ипак некад појавити. Они не знају, остаје им само да се надају, а нада умире последња.

     И Виљари чека. Он чека да га убију, да му пресуде. И не зове се тако. То је име оног који би требало да му пресуди. Као што су Владимир и Естрагон опседнути Годоом, тако је Виљари залуђен својим непријатељем, зато што он доноси неку врсту извесности, коначности, спаса. Свакога дана је читао једну рубрику у новинама. Није знао да ли би евентуална смрт Виљарија њему била предуслов за нов и леп живот или несрећа. Свака могућа неизвесност га је више узнемиравала од извесне потребе да чека свој крај. Владимир и Естрагон не напуштају своје чекање зато што им је то чекање постало живот, и у томе се најбоље сналазе, баш као и Виљари. На крају је дошао. Пуцањ га је избрисао. Борхесов лик је ипак дочекао оно што је чекао. Неки људи се роде да би дочекали смрт. Муче се целог живота, трпе или га не живе квалитетно, али, некако у тој својој патњи пронађу смисао, па и уживање.

     Мерсо каже да је као и сви други људи, а само се њему суди за безобзирност и безосећајност. Читајући “Странца” нама се заиста чини да се њему суди због тога што је индиферентан по питању смрти своје мајке, а не због тога што је убио човека. Он је странац у друштву зато што одбија да се повинује његовим клишеима. Ако му се не плаче, он неће плакати, иако то други очекују од њега. Ако му се води љубав, он ће то урадити, без обзира што му је неколико тренутака пре тога умрла мајка. Мерсо живи по правилу: “Зграби дан!”, зато му је и бесмислено да се плаши смрти. Битна му је храна коју ће јести пре погубљења, зато што ће у том тренутку осетити задовољство. И важно му је колико ће људи гледати, јер га и то забавља.

       Човек као у делима Борхеса, Камија и Бекета у стварном животу не постоји. Ипак, када их посматрамо, они су нам врло симпатични, иако нису баш позитивни књижевни ликови. Мислим да је то због тога што се у сваком од њих мало или мало више – препознамо.

Једно мишљење на „Човек у делима Камија, Бекета и Борхеса“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CAPTCHA
Change the CAPTCHA codeSpeak the CAPTCHA code
 

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>