Дипломски

         Oblikovanje književnih junaka u       pripovetkama Laze Lazarevića

    Uvod

      Biografski metod u proučavanju književnog dela nekog pisca može biti zahvalan, ali i nedovoljan, ukoliko pretenduje da postane vodeći. Ipak, postoje književnici čije delo ne možemo potpuno i ispravno tumačiti ukoliko ne poznajemo njihovu biografiju. Neki veliki srpski pisci prosto su živeli u svojim pričama i nosili se sa istim problemima i strahovima kao i njihovi junaci. Jedan od njih je i Laza Lazarević, Turgenjev srpske proze, pojava koja je srpsku realističku pripovetku dovela do nivoa modernog evropskog realizma.

     Laza Lazarević(1851-1890) kao devetogodišnji dečak ostaje bez oca, pa svu brigu za njegovo i odrastanje njegovih dvaju sestara preuzima majka. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završava u rodnom Šapcu, a višu gimnaziju u Beogradu. Obrazovanje nastavlja na Velikoj školi, gde uspešno privodi kraju studije prava. Zajedno sa svojim drugovima osniva družinu Pobratimstvo, koja se vrlo aktivno bavi prevođenjem, kako knjiga iz oblasti prirodnih nauka, tako i onih iz domena beletristike.  Lazarević prevodi Gogoljevu priču ,,Đavolja posla”  i jedan odlomak iz romana Černiševskog ,,Šta da se radi?” U ovoj piščevoj orijentaciji prema ruskom realizmu mogu se naslutiti uticaji Svetozara Markovića na tadašnju velikoškolsku omladinu. Ali, ,,nove ideje bezobzirne kritike i odricanja nisu za njegovu prirodu, tihu, nežnu, u osnovi idealističku. On napušta te oštre i rušilačke ideje iz svoje prve mladosti, dolazi do drugih shvatanja života i umetnosti, i počinje književni rad ne kao propagator novih ideja, koji književnost shvata samo kao oruđe napretka, no kao umetnik koji u književno delo unosi sebe i svoja osećanja i shvatanja.”

    Posle završene Velike škole Laza Lazarević odlučuje da studira medicinu u Berlinu. Iako i ovo svoje školovawe uspešno završava i postaje doktor medicine i hirurgije 1879. godine, ovaj mladi humanista imaće priliku da samo nešto malo više od jedne decenije pomaže drugima.  Lazarević umire u četrdesetoj godini svoga života  kao značajan lekar i pisac tadašnjeg Beograda.

      Prvu pripovetku Laza Lazarević objavljuje iste godine kada završava medicinu, i to u časopisu ,,Srpska zora”. Pvobitni naziv te pripovetke bio je ,,Zvona s crkve u N.”, a Lazarević ga kasnije menja u  ,,Prvi put s ocem na jutrenje”. Sledećih godina objavljuje još pet pripovedaka:,,Školska ikona”, ,,U dobri čas hajduci”, ,,Na bunaru”, ,,Verter” i ,,Sve će to narod pozlatiti”. Svoja dela okuplja u knjizi ,,Šest pripovedaka” koja izlazi 1886, posle koje pravi dužu pauzu u pisanju. Pripovetke ,,Vetar” i ,,On zna sve” objavljuje tri, odnosno četiri godine kasnije. U njegovim hartijama posle smrti nađena je nedovršena pripovetka ,,Švabica” i još neke skice koje govore o mogućnostima napretka ovog prerano umrlog pisca.

     Milija Nikolić primećuje da je Laza Lazarević jedan od retkih srpskih pisaca o kojima je izrečeno toliko oprečnih sudova, poluistina i neistina da možemo tvrditi da kritike njegovih pripovedaka idu od glorifikovanja do tendencionih omalovažavanja. Kako je vreme, kao najvrednije merilo u ocenjivanju jednog književnog dela, potvrdilo Lazarevićevu vrednost i opovrglo negativne kritike,  na mišljenja nekih od najpoznatijih srpskih kritičara danas možemo gledati prvenstveno kao na zanimljivost i provokaciju. Ljubomir Nedić je odricao talenat i stvaralačku inventivnost proglašavajući Lazarevića običnim veštakom, Skerlić ga je nazivao konzervativcem, dogmatičarem i sentimentalcem, a Jovanović hladnim račundžijom. Ni pozitivne ocene kasnije(Kašanina, Gligorića, Bogdanovića), smatra Nikolić, nisu uspele da potisnu negativno utemeljenu kritičku misao koja je dovela do zabluda i predrasuda o Lazi Lazareviću i njegovom književnom delu.

    Lazarević stupa na srpsku književnu scenu 1879, u doba kada je pripovetka kod nas već bila popularna zahvaljujići Jakovu Ignjatoviću i Milovanu Glišiću. Međutim, Glišić, pa ni ostali, nije zadovoljio očekivanja kritike u pogledu tematike, kompozicije, izbora likova, čistote stila i sl. Zbog toga pojava Laze Lazarevića predstavlja osveženje i deluje kao pravi događaj. Njegove pripovetke pokazuju ,,izrazito jedinstvo u pogledu kompleksa pojedinac/porodica, zatim formi izlaganja(dominacija prvog lica, odnosno iskaza), stilske polifonosti do visoke artificijelnosti, izuzetno razvijenog konfliktnog jezgra, sve u različitim konstelacijama junaka i u dva pretežna ishoda radnje – preobražaj i promena.”

    Posle uvodne priče o životu i poetici Lazarevićevih pripovedaka, u ovom radu mi ćemo se isključivo baviti  tipologijom Lazarevićevih junaka i analizom umetničkog postupka karakterizacije, a sve u cilju lakšeg rasvetljavanja i razumevanja modela proze koju obeležava upadljiv dramski tok, razvijeni kompleksi psihološkog, predstavljanje unutrašnjih osobina ličnosti. Pokušaćemo da objasnimo zašto je Laza Lazarević toliko drugačiji od svojih prethodnika, zbog čega je njegovo delo svrstano u najviše domete epohe realizma u Srba, a po čemu je moderno.

Poetika  Laze Lazarevića i uticaji nemačke lektire

Lazarević, slično Glišiću, pribegava idealizaciji patrijarhalnog društva, daje opis idealne, harmonične ljudske zajednice u kojoj svaki pojedinac nalazi sigurnost i zaštitu. Deretić  će ovakve njegove priče nazvati patrijarhalnim idilama, koje sadrže svojevrsnu patrijarhalnu utopiju koja pruža i zaštitu i sigurnost određenom pojedincu, ali i mogućnost da u njoj ostvari vlastiti napredak i sreću. To su pripovetke: ,,Prvi put s ocem na jutrenje”,  ,,U dobri čas hajduci”, ,,Na bunaru”, ,,Školska ikona” i ,,On zna sve”. Ovakva utopijska slika porodičnog života predstavlja antitezu slici savremenog građanskog društva u kome su ljudi usamljeni i otuđeni jedni od drugih.

    Postoje prepreke i opasna mesta koja vrebaju nezaštićene ljude koji skreću sa normalnih putanja u svom životu, izlaze iz svog udobnog i sigurnog porodičnog doma, odaju se poroku i nesreći. Opasna mesta, poput krčme u pripoveci ,,Prvi put s ocem na jutrenje”, ili opasni ljudi, kao što je Pera Zelembać u istoj pripoveci, imaju zadatak da postanu iskušenje za glavnog junaka pripovetke, dovedu ga do moralne krize, do samog dna, da bi zatim junak sam, ili samo uz pomoć svoje porodice čiju je čast okaljao, shvatio da je prosperitet jedino moguć u toplom patrijarhalnom domu, u ljubavi i solidarnosti koju on pruža pojedincu. Sličnu sliku imamo i u pripoveci ,,Na bunaru” gde dolazi do potpunog preobražaja jedne razmažene i lenje lepotice Anoke, u dobru i vrednu devojku, ili u pripoveci ,,On zna sve”, gde neukrotivi Vučko s početka priče, postaje pravi domaćin na kraju. O ovim preobražajima ličnosti koje prvo skreću sa pravog puta, da bi se kasnije na njega opet vratile, govorićemo kasnije, pošto su povezani sa psihološkom prirodom Lazarevićevih pripovedaka.

    Nasuprot Lazareviću kao pokloniku patrijarhalnih zajednica uverenim da je mogućnost za napredak samo u njihovim okvirima, stoji Lazarević kao pisac (i to prvi!) izrazito moderne individualističke psihološke pripovetke. Nova tema u srpskoj književnosti, sudbina intelektualaca u našem društvu, prisutna je u pripovetkama: ,,Švabica”, ,,Verter” i  ,,Vetar”. Na međi patrijarhalnih idila i priča o intelektualcima stoji  ,,Školska ikona”, koja ima elemente i jednih i drugih.

     Intelektualci u ovim pričama školovani su u inostranstvu, skloni su romantičarskim sanjarenjima i razapeti između težnji ka individualnoj slobodi, koju po pravilu prati i zaljubljenost, i patrijarhalnih okova sa strogim zahtevima sredine. Ovi junaci se nalaze u nekom specifičnom i nekarakterističnom stanju duha koje dovodi do skretanja sa normalne linije i do sukoba između individualca i porodice koji se razrešava, kao i u patrijarhalnim idilama, vraćanjem zabludele jedinke na pravi put, u svoje porodično gnezdo. Razlika između kraja u patrijarhalnim idilama, gde se pojedinac vraća kolektivu u katarzi – radostan i kraja u pričama o intelektualcima jeste osećanje čitaoca da su zabludeli intelektualci u svojoj zabludi bili srećni, a da su, po povratku u porodicu postali nesrećni ljudi.

    Posebno mesto u Lazarevićevom opusu zauzima pripovetka ,,Sve će to narod pozlatiti”. Ova priča ne može da se uklopi u bilo koju grupu, zato što je po mnogo čemu posebna i specifična. Iako su u njoj likovi slični kao u drugim pripovetkama Laze Lazarevića,  dobri  i osećajni ljudi, tema je jedinstvena. Blagoje kazandžija  svog ranjenog sina, koga je u rat ispratio kao zdravog i snažnog mladića, iz rata  dočekuje kao potpunog invalida. Moderna birokratska država nema vremena ni volje da se stara o ovakvim pojedincima koji su za nju stradali, bezlična je i bezdušna, prepušta ih ulici i prosjačenju. Laza Lazarević svojim prilogom njima, svojom pripovetkom, kritikuje ovakvo stanje u društvu, potvrđuje sebe kao moralistu i humanistu, ali i priča priču o pojedincu koji se nema gde vratiti.

    Lazarević ima i slabija ostvarenja, koja liče na puko moralisanje i klasičnu didaktičku literaturu,  ali vrednost priča o intelektualcima, nekih od patrijarhalnih idila(posebno priče,,Prvi put s ocem na jutrenje”) i pripovetke ,,Sve će to narod pozlatiti” dokazuje da je reč o izuzetnom talentu i vrlo književno obrazovanom piscu, začetniku psihološke pripovetke kod nas. Deretić  ga je  ocenio  i kao jednog od najboljih stilista u istoriji srpske proze.

    Sasvim je logično postaviti pitanje uticaja nemačke književnosti na stvaranje Laze Lazarevića, pošto se zna da je ovaj srpski realista boravio u Berlinu pet godina, i to baš u vreme nastajanja svojih prvih pripovedaka. Vođeni negativnim stavom glavnog junaka ,,Švabice” neki kritičari lako su ocenili da Lazarević nije mnogo mario za Nemce. Dragiša Živković se, međutim, bavio uticajima nemačke lektire na rad Laze Lazarevića i došao do drugačijeg zaključka, posebno se zanimajući teorijom o sokolu Paula Hajzea i njenom delovanju na srpskog pripovedača.

       U to vreme vrlo popularan novelista i romansijer –  Hajze u uvodu za zbirku od sto najboljih nemačkih pripovedaka predstavlja teoriju novele u nemačkoj književnosti i govori o principima kojih se držao pri odabiranju novela za ovu zbirku. Hajze je davao prednost novelama čiji su osnovni motivi najjasnije zaokrugljeni, koje mogu otkriti nešto specifično i osobeno još u samoj skici i čiji se sadržaji mogu obuhvatiti u samo nekoliko redaka(kao u Bokačovoj noveli o Federiko delji Alberigi, koji je bio siromašan i nesrećno zaljubljen, pa ga je usrećio jedan preokret – spremio je svojoj dragoj za večeru ono jedino što je imao, svoga sokola). Smatrajući da svaka novela treba da ima svog sokola, tj. iznenadni preokret, koji treba da joj da zaokrugljenost i da osigura jezgrovitost i dramsku napetost, Hajze se, zapravo, zalaže za to da ona mora biti po nečemu specifična i drugačija od drugih. Iako ova teorija nije bila opšteprihvaćena, bila je vrlo poznata i često komentarisana, što može dovesti do zaključka da je naš pripovedač imao priliku da je upozna.

      Živković  je uočio čitav niz sličnosti Lazarevićevih novela i teorijskih stavova Paula Hajzea, kao i novelističke književnosti toga doba. ,,Švabica”, koju je započeo u Berlinu, napisana je u formi nekakvog krnjavog rukopisa, koji je piscu došao pod ruku posle njegovog povratka iz Italije. To je izmišljen rukopis(zna se da Lazarević nikada nije bio u Italiji) i ukazuje na literarni manir uvođenja čitaoca u pripovetku. Pisac tako želi da objektivizira svoju ličnu istoriju, prikaže je kao tuđu sudbinu, i pritom celu priču veže za nekakav put pričaoca u Italiju. Ovo podseća na Hajzeove italijanske novele, koje  imaju i  okvir i fabulu smeštenu u ovoj zemlji i, u većini, ljubavnu tematiku.  Dokaz da je uvod Lazarevićeve ,,Švabice” literariziran može biti i činjenica da fabula ove pripovetke nema nikave veze sa njenim okvirom, jer se u njoj radnja odvija u Berlinu i Valjevu, a glavni akteri su jedna zaljubljena Nemica i jedan Srbin.  Lazarević je verovatno napisao okvir pod uticajem lektire, a kasnije ga nije promenio.

      Ima sličnosti i u Hajzeovoj pripoveci ,,U samoći” i Lazarevićevoj ,,Prvi put s ocem na jutrenje”.  U jednoj pripovedač posmatra scenu u drugoj sobi kroz pukotinu na zidu, a u drugoj dečak postaje svedok propasti svog oca posmatrajući događaje kroz ključaonicu. Postoji  i podudaranje između scene u kojoj razgovaraju brat i sestra u ovoj Hajzeovoj pripoveci ( u kome brat gleda za ženom koju voli i koja odlazi i  želi da je pozove, ali to ne čini zbog ponašanja svoje sestre)  i scene u kojoj se rastaje glavni junak Lazarevićeve pripovetke ,,Vetar” sa svojom ljubavi, jer je u majčinim očima prepoznao neodobravanje.

      Dragiša Živković uočava i razlike između Lazarevićevih i Hajzeovih novela. Hajzeove novele su razvijenije, okviri su dugi i često razvučeni, likovi su iz sveta književnosti i umetnosti. I idejna usmerenost dvojice pisaca je različita. Dok kod Hajzea u borbi između dužnosti i individualnosti pobeđuje individualnost, kod Lazarevića je obrnuto.

      Od sličnosti i razlika o kojima smo pričali, mnogo važnije po našu temu jeste Živkovićevo otkriće o podudaranju Lazarevića sa Hajzeovom  novelističkom teorijom, u kojoj dominiraju dve teze: ,,teza o specifičnom, osobenom motivu u noveli (soko) i teza o iznenadnom preokretu u njoj”. Skoro u svim Lazarevićevim pripovetkama imamo specifični motiv koji ima funkciju sokola: u pripoveci ,,Prvi put s ocem na jutrenje” to je srebrnjak koji nagoveštava tragičan tok događaja i kojeg Mitrova žena naziva prokletstvom koje će đavo odneti kako ga je i doneo; u ,,Sve će to narod pozlatiti” to je ruka i noga koje Blagoje kazandžija u razgovoru sa kapetanom pominje hvaleći se kako su veće i snažnije u njegovog sina nego što su njegove, kao i slika sa slomljenom kafanskom stolicom i Blagojev dijalog o nekome ko nema nogu; u ,,On zna sve” to je Vidakov dorat,  majstorski opisan; u ,,Školskoj ikoni” to je ikona sv. Save;  i,  najzad, u ,,Vetru” to su oči slepog Đorđa i njegove ćerke,  i vetar,  koji je dat i kao simbolički naslov pripovetke.

      Sve su ovo specifični motivi, koji sa ostalim motivima zgušnjavaju atmosferu do dramske napetosti i organizuju fabulu u pravcu razrešenja radnje, istovremeno predstavljajući okosnicu oko koje se okupljaju elementi fabule i po kojoj se, kao po sudbinskim zakonima, cela novela može sažeti u kratak sinopsis. Tako bi neki sinopsisi bili: za ,,Prvi put s ocem na jutrenje”: kocka – pištolj – samoubistvo; u  ,,Školskoj ikoni”: patrijarhalna idila – ikona sv. Save – požar i spasavanje ikone; u ,,Vetru”:  spokojan život majke i sina – devojčine oči iz kojih bije vetar – nemir i bura života, Živković otkriva i da po Hajneovoj tezi Lazarevićeve  sve pripovetke mogu da se sažmu u podnaslove. Dakle,  ako posmatramo postulate Hajzeove teorije,  Lazarević je ostvario osnovne teorijske zahteve za novelu: da bude dinamična, zgusnuta i cela organizovana oko jednog motiva. Teoriju o preokretu Lazarević potpuno poštuje, pa se i tu podudara sa Hajzeom. Preokreti u Lazarevićevim novelama služiće nam u ovom radu i za potpuno upoznavanje psiholoških profila njegovih junaka, jer se odvijaju kako u eksterijeru tako i u unutrašnjosti samih aktera.

       Kvalitet prvih Lazarevićevih pripovedaka, vešto izabrani motivi, zbijena struktura fabule, dramsko-novelistička napetost, izvanredna opservacija i plastičnost opisa navode na pomisao da je ovaj pisac vrlo dobro poznavao teoriju novele. Iako je Laza Lazarević izuzetan talenat, teško je poverovati da je na početku svog književnog stvaranja mogao da stvori ostvarenja poput pripovedaka ,,Prvi put s ocem na jutrenje”, ,,Školska ikona” i ,,Švabica”, a da ne poznaje ovu teoriju. Pored književne kulture i talenta, Lazareviću je bilo potrebno i vladanje umetničkom tehnikom, ali i poznavanje najboljih majstora novelistike, kakvi su Turgenjev, Tolstoj, i u ovom slučaju – Paul Hajze.

Tipologija  Lazarevićevih junaka

Književni lik je središnji element književnog dela, nosilac zbivanja, pogleda i shvatanja, koji dobrim delom određuje strukturu književnog teksta, tj. utiče na učestalost narativnih, opisnih, monoloških i dijaloških segmenata. Zbog toga veština građenja likova može imati presudnu ulogu u određivanju umetnosti pripovedanja i biti odlučujući faktor u donošenju konačne ocene jednog književnog dela. Kako je to sve izraženije kada za predmet proučavanja imamo jednog pisca psihološkog realizma, bavićemo se analiziranjem junaka Lazarevićevih pripovedaka, koji su često nosioci ličnih preokupacija i iskustava samog autora.

 

Živojin Boškov  konstatuje neobičnu sličnost između Laze Lazarevića kao čoveka i kao umetnika. Tu vezu naziva čudesno lepom harmonijom, a u popularnom piscu pronalazi skladnu ličnost, nastalu prožimanjem čoveka i umetnika, moraliste i estete, večito uplašenog bolećivog dečaka i glave porodice.   Skerlić  primećuje da se Lazarević kao čovek nalazi i prepoznaje u svom delu. ,,Švabicu” ocenjuje potpuno biografskom pripovetkom, a za pripovetke ,,Vetar” i ,,Verter” kaže da u njima postoje odlomci u koje Lazarević unosi lično sebe.

Rodonačelnik psihološke pripovetke u narodu, u kome je oduvek bilo više strasti nego psihologije, Laza Lazarević je besprimerno i nečuveno, pa čak i bolesno bio privržen majci i porodici s kojima je identifikovao otadžbinu, svet, život i celu vasionu. Okolnosti su htele da Lazarević tu svoju porodičnu vernost celog života ispoljava i dokazuje putem pisama iz tuđine. U jednom od njih, sećajući se svog oca, mladi student kaže: ,,I, groba mi njegovoga, ja ne znam i neću da znam ni za koga više osim za vas. Ja sam se krenuo amo i ocepio se od vas, poštenja mi našega, sestro, samo za vas.” Jovičić tvrdi da je Lazarević, uklešten između ljubavi i rodoljublja, vrline i dužnosti, presudio svojoj prvoj ljubavi okrutno kao za teško izdajstvo. Ana Gutjar i njegova ljubav prema njoj bila je žrtva koju je istinski rodoljub prineo svojoj porodici i domovini uveren da su osećanja koja je gajio prema voljenoj ženi i rodnoj zemlji nespojiva i potpuno isključiva. Tako je ljubav, kao i pripovetka (,,Švabica”), ostala nedovršena u obliku pisama i izbledele slike drage devojke, ali ne Srpkinje, koju sestra čuva u nedrima.

      Ako, za trenutak, ostavimo po strani piščevu biografiju, i usredsredimo se na samu pripovetku, možemo se pozabaviti psihološkim profilom glavnog junaka Miće, studenta medicine i potom lekara, i njegove nesuđene izabranice Ane. Karl Gustav Jung klasifikovao je ljude prema dominantnom stavu i orijentaciji libida na ekstravertni i introvertni tip, a po psihičkoj funkciji kao kriterijumu, podelio je ljude na racionalne i iracionalne tipove. Ekstrovertni likovi su osobe okrenute prema spoljašnjem svetu, koji traže stvarnost, a introvertni tip ljudi je zatvoren u sebe i okrenut  samo ka sebi. Mića, glavni junak pripovetke ,,Švabica”, introvertni je tip ljudi, koji od početka pokušava da suzbije svoja osećanja duboko u sebe, a kada ih ispolji, ona su potpuno drugačija od istinitih, jer su u mozgu ovog čoveka pretrpela ozbiljne transformacije kojih je on samo na momente svestan. Nesumljivo zaljubljeni student medicine u pismima svome pobratimu otkriva svoju zebnju i tugu zbog toga što je zavoleo Švabicu. Opsesivno je mislima vezan za svoju majku, porodicu, rodno Valjevo i domovinu  da ne uviđa da je glavni problem  neostvarenosti ove ljubavi, zapravo u njemu samom: ,,Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti. Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak – zar kojeko da mi smeta!” Od početka pripovetke,  kad se ljubav samo nagoveštava i lebdi u vazduhu, do kraja, kad je ona evidentna, ova priča liči na labudovu pesmu. Miša piše o svojim osećanjima, katkad poriče da je zaljubljen, nekad i priznaje, pa čak i shvata da zavarava sebe, a povremeno se čudi što je njegov prijatelj potpuno uveren da on voli Anu, iako mu to nije napisao. A napisao jeste: ,,O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio!”

( Nastavak ubrzo)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CAPTCHA
Change the CAPTCHA codeSpeak the CAPTCHA code
 

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

ми добијамо само петице