Ћићевачке виле у Бањи Врујци

  • Виле

Дечији међународни фестивал креативног стваралаштва „Креативна чаролија“ који се по 11. пут одржао 17. и 18. априла у Бањи Врујци посетиле су две виле из Ћићевца које су похваљене за своје литерарне прозне радове. Тамо су се дружиле са својим вршњацима, правиле „лековите џакчиће“ и провеле два незаборавна дана.

Њихова наставница  посебно се захваљује Невени и Лени и њиховим породицама на гостољубивости, а колегиницама организаторкама шаље похвале за одличне радионице којима су виле биле одушевљене и за занимљив семинар „Интегративна настава у амбијенталним учионицама“ на коме је она била док су се виле забављале.

Поздрав до неке нове „Креативне чаролије“ из Ћићевца!

Окружно такмичење рецитатора у Александровцу 9.4.2015.

  1. Годинама слушам како је немогуће ући у зачаран круг награђених на овом такмичењу. И не верујем. Одбијам да поверујем у све „неправде“ које нису материјално доказиве и доказане. Накострешим се, скупим екипу најбољих рецитатора и кренемо да се спремамо још од септембра. Пре неколико дана схватимо да нам једино „шкрипи“ тај наклон на крају и то што не волимо да носимо хаљине, а „наставница баш запела за хаљину“. Све остало смо усавршили, да се збунимо, застанемо, изговоримо неки погрешан акценат, погледамо у плафон или под… нема шансе. Да, субјективно постоји, слажемо се, али у свој субјективности овога света не постоји лик који може да каже да је неко од нас двоје лош или осредњи рецитатор. Тако су рекли и професори који су нас први пут чули и видели на нашем Општинском такмичењу. Почиње такмичење. Ми стрепимо, чекамо да нас прозову, наставница записује ауторе и рецитације, жели да сваког такмичара саслуша и оцени, објективно, да види каква нам је конкуренција. Четвртину елиминише јер стоје накривљено, гледају у страну, мрдају се и мумлају, ни аутора рецитације не успевамо да сазнамо. Четвртину елиминише јер гледају у под (ми смо бар 7 дана учили да се гледа у публику, ако си храбар или у даљину и средину, ако си мудар). Наставница уопште не записује градове и општине одакле кандидати долазе јер то није битно, битно је како рецитују, зар не? Прозивају нас. Обоје рецитујемо без грешке, можда и најбоље од „160 пута“ колико смо од септембра до сад рецитовали. Завршава се такмичење. Прилазе нам неки људи које не познајемо, а наставници су из других школа, да нам честитају и тврде да смо најбољи. У реду, можда и јесмо, али наставница каже да има ту још пар баш квалитетних, неће да се уобразимо. Чекамо проглашење победника потпуно уверени да ћемо ми, или бар ови што је наставница заокружила, а нису гледали у под и мумлали себи у браду, него рецитовали како се рецитује, остварити неки пласман.
  2. Почиње проглашење победника. У млађој категорији стиче се утисак да су кандидате за пласман бирали „по слаткоћи“ јер то нису деца која су рецитовала иоле озбиљно и на нивоу било ког рецитаторског такмичења и деца која нису умела да изрецитују песму без помагања  публике. Ништа нам није јасно. Прво место осваја дечак који је био коректан (никако најбољи), али смо успут чули да је он фаворит, па нам је некако то и јасно, а и није да није заслужио неки пласман. Драге колеге у жирију, да сте пажљиво слушали, чули бисте да имате једног и слатког и вансеријског такмичара „стерео“, само… није баш из тих ваших крајева…није географски подобан…
  3. Идемо на средњи узраст. Е, тај нас највише интересује. Треће, друго, прво место… излазе неки рецитатори (тј. рекли бисмо да су рецитовали, нисмо сигурни, нешто их се и не сећамо), примају неке награде. Наставница се сећа, записивала је. Него, то су они што су мумлали, грешили акценте, гледали у под и слабо им је ишло са последњим слоговима речи. Нису били најбољи, чак, по мишљењу наше наставнице и нас, били су најгори. А, данас се бира најгори рецитатор Окружног такмичења у Александровцу? Очигледно смо промашили такмичење, смер, регион, земљу…
  4. Драге колеге, поштовани чланови жирија, дипломирани професори, Ваши професори на факултету нису добро одрадили посао јер Ви не знате акцентуацију, драги чланови жирија, глумци, Ви очигледно подржавате гледање у под и благу до потпуну накривљеност у једну страну док се рецитује, о дикцији да и не говорим…беспредметно је…Ви остали у жирију, ако Вас има, пошто нисам слушала пажљиво ко је члан жирија потпуно верујући да је то мање важно јер рачунам да је свакако пажљиво биран, размислите следећи пут да ли сте чланови жирија на такмичењу из географије или из рецитовања. Мени је потпуно свеједно, ја ћу се и следећи пут смејати са својим ученицима као што смо се сада урнебесно смејали Вашим одлукама. И опет ћу довести најбоље такмичаре у округу, ако прођем ово наше општинско јер имам изузетну конкуренцију. Одговорно тврдим да нам је општинско такмичење било бар два пута квалитетније од Вашег Окружног. А нисмо гледали ко је одакле, ни ко је чији…
  5. Ћераћемо се још…

С поштовањем,

Александра Милутиновић,

најпоноснија наставница Андрее Петковић и Лазара Рајковића

Литерарни конкурс

cropped-cropped-cropped-IMG_71991.jpg10593086_1377148495908532_5611653972775684234_nИстраживачко-развојни центар Ћићевац и sastavzapet расписују литерарни конкурс за ученике основних школа ћићевачке и варваринске општине.

У категорији поезије и прозе такмичиће се ученици 6, 7. и 8. разреда на теме:

1. Европа и ја

2. Ми у Европи

Радове под шифрама слати на мејл   irc.cicevac@gmail.com на ћириличном фонту (величина слова 12) до краја децембра 2014. године. Дешифроване шифре предати свом наставнику. Резултати конкурса биће објављени средином јануара а крајем јануара доделићемо и награде најбољим радовима. Награде су књиге различитих издавача.

координатори: библиотекари Александра Ивановић и Александар Петковић

Мој сусрет са Михајлом Идворским Пупином

     1. септембар…, будим се у некаквој торби, не знајући где сам, с ким сам, чија сам…Затресе се торба, затресох се ја, ни од куда се појави дечија рука…Рука ме ухвати и подиже на горе, једва се искобељах из торбе…

     Ставила ме је на клупу, и убрзо сам идентификовала њеног власника. Био је то маљушни дечак, румених образа, смеђих очију и црне косе. Седео је мирно, чекајући учитељицу, која је баш била пред вратима. Поздравивши учитељицу веселом добродошлицом, баш као и други ученици, сео је и узео ме у руку. Пажљиво је слушао сваку учитељичину реч, записивао је све важне ствари које је говорила. Мучио се око решавања једног задатка из математике, колико год се трудио, није могао да га реши. Али, није одустајао. Сав измазан мастилом по лицу, као да се за задатком рвао, на крају је задовољно констатовао да је задатак решен и да је он победник.Учитељица га је похвалила пред свима, а ја сам била врло поносна на свог малог пријатеља.

     Од тог нашег првог сусрета и упознавања, сваким даном била сам све поноснија и поноснија, јер је мој власник израстао у великог дечака, а потом и човека. Све смо радили заједно, домаће задатке, тестове, правили пушкице на историји, цртали облаке на досадним часовима… Највише од свега волели смо да седимо у природи и истражујемо свет око нас. Он замишљен, ја умишљена, он виспрен, ја одушевљена сваком његовом идејом коју у мене запише.

     Мој друг Михајло је тако растао уз мене и постао велики момак. Кад је требало да пређе у другу школу, била сам јако тужна јер нисам знала да ли ће ме бацити или понети.Испоставило се да не треба да бринем, јер ме је Михајло свуда носио са собом. Понео ме је и на студије, проводили смо сате, дане, године,  заједно. Упознала сам Америку. Тамо је своме имену додао Идворски, алудирајући тако на то да се поноси својим пореклом. Он би понекад пустио коју сузу сетивши се своје домовине у туђини али та суза је могла да склизне само до мене и ни милиметар даље. Ја сам је упила и записала на некој од својих страница.

     Михајло је постао светски чувен научник. Написао је аутобиографију „Од пашњака до научењака“, њени делови још красе моје листове. За њу је добио и Пулицерову награду. Шетајући парковима, увидео је комбинацију електронског и магнетног поља. Био је одушевљен том појавом. Истраживао је данима и ноћима и открио тако електромагнетне таласе. Своје откриће доказао је у Берлину на одржавању чувене седнице друштва за физику. Широм света познати су и Пупинови калемови, његов вероватно највећи изум. Они повећавају домет простирања телефонских струја и решавају проблем шумова. Пупин је заслужан што данас можете несметано да телефонирате и да једни друге чујете.

     Уморила бих се да набројим све његове познате проналаске који су га уврстили у ред највећих светских научника.

     У тренутку када је постао славан, мислила сам да ћу бити заборављена заувек. Опет нисам била у праву. Пошто сам му била поклон од мајке, која је била далеко од њега, носећи ме увек са собом, имао је утисак и да је мајка увек уз њега. Зато данас, кад га више нема, и после 160 година од његовог рођења, желим да му се одужим на тај начин што ћу сећање на њега одржавати вечно будним. Можда ме он однекуд гледа и поносан је на мене, баш као што сам ја некад давно била поносна на њега.

 

Александра Пауновић, VIII2

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац

Друга награда на републичком конкурсу „Крв живот значи“ за Аницу

Свечана додела награда на конкурсу «Крв живот значи» одржана је у свечаној сали Црвеног крста Србије ( I спрат, Симина 19, Београд) у четвртак, 3.7.2014. године са почетком у 12:00 часова.

Овом приликом додељене су награде најбољим ученицима основних и средњих школа који су освојили прва три места у све три  категорије – ликовној, литерарној и категорији видео радова на тему добровољног давалаштва крви.

Најбољи ликовни радови су изложени у холу Црвеног крста Србије, а литерарне су присутни имали прилике да чују од самих аутора.
Ученица ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Ћићевца Аница Стаменковић у конкуренцији од 2912 литерарна рада у својој категорији освојила је 2. награду. Захваљујемо љубазним домаћинима на дочеку, честитамо ученици и путем фотографија преносимо вам делић атмосфере, уз напомену да су се организатори баш потрудили да све буде свечано и прелепо.

Рад:

Крв живот значи

 

     У једном лепом моравском селу живи Ленка. Није она другачија од других девојчица. Има плаву коврџаву косу, плаве очи и прћаст нос. Њу од својих вршњака разликује само једно велико животно искуство.

     Живела је Ленка свој обичан живот. Сваког дана је са другарицама ишла у школу, бирала тек изникле љубичице са ливаде и бежала од љутих паса чика Пере из комшилука. Онда је једног дана није било у школи. Ништа необично. Али, дошла је сутрадан и била је већ другачија. Као да се у њеним очима изгубила она искра среће и дечје радости… Нико то не би ни приметио да се Ленка није издвојила и желела да буде сама. Наслонила се на стабло старог бора и погнуте главе гледала у врхове својих ципела. Узалуд су је сви позивали у игру. Бризнула је у плач и одјурила кући из школског дворишта. Тај њен поступак никоме није био јасан. Сутрадан, а ни наредних неколико дана, није је било у школи. Сви њени другови из разреда у својим мислима преиспитивали су своје поступке према њој и веровали су да су негде погрешили кад Ленка није опет дошла у школу. Онда се једног дана у школи појавила Ленкина мама. Од некад лепе и насмејане жене као да је остала сенка. У њеним очима видела се велика туга. Сви су радознало гледали у њу, а она је, као да је чула питање, одговорила:“Ленка има рак и неће долазити неко време у школу”. Хитно јој је потребна крв, јер је чека битна операција. Све их је ово погодило као гром из ведра неба. Постиђено су сви ушли у учионице, а након часова враћали су се сви својим кућама у тишини.

     Вест да је Ленка, девојчица од десет година, болесна од рака, прочула се по целом свету. Сви су шапутали по ћошковима и кад би видели Ленкине родитеље постиђено савијали главе. Знали су да нешто морају да предузму. Другови из разреда ишли су од куће до куће и позивали људе да дају крв. У сеоској амбуланти окупили су се сви они који су могли и желели да помогну.

     Једног дана учитељица и другови посетили су Ленку. Сви су се плашили овог сусрета. Нико од деце није знао шта га очекује у Ленкиној соби. Ленка је била у свом кревету, имала је подочњаке испод својих лепих плавих очију, а на глави је имала мараму украшену белим радама. Њен осмех на лицу говорио је свима да се радује што види своје другаре. Причала је како су лекари открили да има рак на плућима и како су морали хитно да је оперишу, као и да је ишла на зрачења и хемотерапију. Због свега тога изгубила је пуно крви. Ленка је објаснила својим друговима колико јој је значила крв коју су за њу дали мештани њеног села. Сви су у њу гледали задивљено и мислили су како је Ленка једна храбра девојчица. Видело се у Ленкиним очима да је пуна наде у лепше детињство и да је срећна што је све пребродила. Неколико месеци након операције Ленка се вратила у школу. Испричала је оно што је чула од лекара…да дувански дим и загађен ваздух штете здрављу, као и да крв живот значи.

     Живела је Ленка опет свој обични живот. Сваког дана је ишла у школу, брала цвеће са ливаде и наравно опет бежала од љутих паса чика Пере из комшилука. Само мештани овог лепог моравског селазнали су да је Ленка снажнија и храбрија од других. Изборила се са највећим злом наше планете и била је захвална својим дародавцима. Њен живот је спашен!

Аница Стаменковић, V2, ОШ “Доситеј Обрадовић”, Ћићевац

Наставник: Александра Милутиновић

СигурНЕТица постаје национални пројекат

Са задовољством вас обавештавамо да смо изабрани за један од само десетак пројеката на овогодишњем конкурсу Министарства телекомуникација и да ћемо врло ускоро постати национални пројекат. Овом приликом вас позивамо да се придружите нашем тиму спонзора и остварите себи рекламу на нашем сајту о коме ће ускоро причати сви ђаци.

Крв живот значи

603661_315214105297715_927893983327222045_n

 

На конкурсу Црвеног крста „Крв живот значи“ прва два места на општинском нивоу припадају Аници Стаменковић и Филипу Пајкићу, ученицима V2 ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац. 

На републичком нивоу Аници Стаменковић је за њен рад припало друго место у конкуренцији неколико хиљада литерарних радова. Како додела награда тек предстоји, накнадно ћемо објавити рад.

Опет… поносна наставница.

ми добијамо само петице