Прва и друга награда на светосавском конкурсу

На овогодишњи конкурс за ученике школа расинског округа приспело је 146 радова. Жири у саставу: Станимир Трифуновић, Анита Перић и Томислав Станковић прегледао је све радове и донео следећу:

О Д Л У К У

У конкуренцији основних школа

1. Прва награда у износу од 3.000 динара додељује се НИКОЛИ СТАНОЈЕВИЋУ, ученику 7. разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Ћићевцу, за рад „Србија у мом срцу“.

2. Друга награда у износу од 2.000 динара додељује се ВЛАДИМИРУ ДОШЉАКУ, ученику 7. разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Ћићевцу за рад „Србија у мом срцу“.

3. Трећа награда у износу од 1.000 динара додељује се МАРИЈИ ПАНТЕЛИЋ, ученици 2. разреда ОШ „Јован Поповић“ у Крушевцу за рад „Свети Сава“.

С обзиром на то да поносна наставница има двојицу награђених ученика, ево и састава:

Прва награда, Никола Станојевић:

Србија у мом срцу

Већ неко време седим за округлим столом скученог варошког кафића. Одавно је прошло дванаест, када је требало да дође. Још је нема, па ја поново, по ко зна који пут, прелиставам у себи списак питања која сам планирао да јој поставим. И док сам се преслишавао, угледах је како ми маше са друге стране стакла. Била је познати српски писац, која је, на моју велику срећу, била баш из исте вароши у којој сам тада радио за локалне новине. Она је била главна вест у том месту, не само због књига које је написала, већ и због тога што је дуго живела у иностранству, а сада се поново вратила у Србију. Био сам пресрећан што сам баш ја добио прилику да са њом поразговарам и од тог усхићења заборавио сам потпуно свој списак питања. На срећу, разговор је кренуо много лакше него што сам очекивао.

„Како је лепо поново бити ту!“, започе она са одушевљењем своју причу. Нисам хтео да је прекидам, само сам слушао и писао.

„Видиш ли онај сто тамо у углу? Ту сам често седела са мојом најбољом другарицом, пиле смо чај, јеле колаче. Ово је некада била посластичарница, знаш? Ту су долазили млади људи, дружили смо се, причали. Сада тога више нема. Сећам се, овде смо се први пут договорили да за викенд одемо негде, онако, из чиста мира.

Пошто нисмо имали много пара, решили смо да одемо на Златибор, ипак нам је он најближи. Тада сам први пут ишла на Златибор. Био је почетак пролећа и било је баш пријатно време, нити превише хладно, ни превише топло. Сунце је било благо и миловало је лице и успоне којима се аутобус кретао. Само један део пута провели смо у аутобусу. Чим смо видели беличасте остатке снега на трави крај пута, одлучили смо да наставимо пешке. Чим смо изашли из аутобуса, мирис смоле обасјане сунцем помешан са мирисом земље и снега који се још увек топи, почео је да се шири ваздухом. Никада раније нисам осетила такав мирис и тако ми је пријао. А свуда око нас простирала се шума борова и јелки, сребрних и зелених и оних прекривених снегом, а под ногама су наизменично пуцкетале суве борове иглице и гранчице и шкрипао снег. На местима где су престајали борови под танким слојем снега провиривале су ситне висибабе и јагорчевине. Пролеће на Златибору било је једно од лепших у мом животу.

Док смо били млади, доста смо путовали. Штедели смо новац само да бисмо могли да посетимо што више лепих места у нашој земљи. Не сећам се кад је тачно било, али једном приликом посетили смо и Ђавољу варош. Низ чудно поређаних скулптура које је створила природа у мени су будиле дивљење и страх у исто време. То је једна од најчудеснијих ствари које сам икада видела. Свака линија има своју причу, сваки каменчић крије неку мистерију. И црвени поточић који смело кривуда кроз овај чудан град чува неку тајну стару хиљадама година. Пожелела сам да откријем ту тајну, али старе црвене стене нису ми дозвољавале да било шта сазнам. Морала сам то да оставим за неки други пут и нову посету.

А онда је свако од нас отишао на своју страну носећи са собом део љубави и сећања на пустоловине и пределе које смо заједно посетили. Отишла сам у оближњи већи град како бих пролашла своју срећу. То је отприлике неки период када сам почела да пишем. И тада се први пут сусрећем са богатом архитектуром и умећем наших предака. Задивиле су ме велелепне грађевине, раскошни украси. Пожелела сам да видим још. Тада сам почела да обилазим наше градове и упознајем се са различитим вештинама нашег народа. Знате ли само колико скривених лепих грађевина крију градови као што су Суботица, Нови Сад, Београд, Крагујевац, Ниш? Једном сам у Новом Саду залутала тражећи неку продавницу и онда стајала скоро сат времена испред неке старе зграде дивећи се свим прелепим детаљима и украсима. Лепоте ових градова могу се мерити са лепотама светских метропола. Била сам очарана. А онда сам непланирано посетила манастир Раваницу.

Знала сам да се ту налазе мошти кнеза Лазара и знала сам колико је тај манастир значајан за нашу културу, али нисам очекивала да ће толико утицати на мене. Када сам се приближавала манастиру, осетила сам неку пријатну нервозу посматрајући сам разрушене бедеме, старе зидине које су се шириле око манастира. Колико су вешти морали бити ти људи који су пре око шестсто година направили овако нешто? Када сам прошла капију било је то као да сам приступила неком новом свету, другачијем од оног спољашњег, материјалног. Трава унутра је зеленија, цвеће које ту расте је руменије, нежније, лепше мирише. Са сваким кораком сам морала да застанем, да осетим спокој који ми то место пружа. Зашто раније нисам отишла тамо? Не знам ни сама. Годинама након посете Раваници покушавала сам да пронађем тај спокој, али нисам успевала, и зато сам јој се увек враћала, макар и у мислима, хиљадама километара далеко.

Манастире на Косову никад нисам посетила. Имала сам жељу, али никад ми се није указала прилика. Жеља и даље постоји, жеља да пронађем још негде исти мир који ми је пружила Раваница. Још увек чекам ту прилику. Надам се да ћу је дочекати.

Касније сам отишла за Америку. Двадесет година се нисам враћала. Сад кад сам дошла, много тога се променило. Па и ја сам се променила, више нисам лепа и млада као некад. Али, душа се није променила. У њој још увек тече Морава и спаја се са Дунавом, у њој још увек миришу борове смоле на јутарњем сунцу, у њој још увек поносно стоје Копаоник, Златибор, Фрушка гора и одолевају годинама и даљинама.“, завршила је она остављајући мене са жељом да што пре видим сва та прелепа места о којима ми је причала, а и многа друга, па да и ја са поносом кажем оно што је на крају додала: „Могу да одем било где, али ове планине, ове реке, спокојни цвркут птица, гласна звоњава црквених звона недељом ујутру, све ће то заувек остати у мом срцу“.

Друга награда, Владимир Дошљак:

Србија у мом срцу

Сећала се моја бака Искра да је разговарала са једном травком која јој је овако беседила:

„Ја, мала травка, врло сам позната у мом пашњаку. Толерантна сам према мањим травчицама, а поштујем и веће те ме у комшилуку јако цене и поносе се мноме. Највећи страх ми је од оваца зато што увек хоће да ме једу. Друге страхове немам, могло би се слободно рећи да сам неустрашива.

Никла сам као мала зелено-бела клица, а моја мама ме је увек учила да не смем да одем у комшилук зато што ћу се осушити и увенути. Пошто увек желимо најјаче оно што нам је забрањено, ја сам се излету у комшилук највише радовала у животу. Потенцијалном излету, да нагласим, пошто за прави нисам имала храбрости док нисам постала тинејџер.

Једном преко ноћи, у тим лудим годинама,  ишуњала сам се  и једва некако изашла из земље и отишла код друга у комшилук (у договору са њим) , али, нисам ни слутила да сам и даље исувише мала да бих се провукла испод крвнички појачане електричне ограде у суседном дворишту.

Како сам кренула испод ограде дворишта,  опекла ме лудачки појачана струја, и вратила назад. Вукла сам се до куће вичући: “МААААМА!…ТАААТА!”. Некако сам се довукла до куће и одмах су ме вратили у моју малу земљану рупицу. И након неколико месеци напокон сам оздравила и рекла себи и породици да више никад нећу да излазим из моје миле земље. Нисмо ми сви баш случајно рођени ту где јесмо.

Тако сам коначно схватила колико је моја земља значајна за мој живот и да никада нећу да је напустим зато што могу лако ван ње да се повредим. Паметан се учи на туђим грешкама, а онај мало мање паметан на својим. Размилите о томе!”

Е, сад, то је била прича једне обичне травке. Ви сигурно мислите другачије јер мислите да сте, ако сте већ већи од ње, паметнији. Не би било људски да не мислите… Моја бака је била другачији човек од вас. Није бринула за курс евра на тржишту и озонски омотач, већ само за своју домовину. Чувала је (без кључа) у свом срцу.

Хвала крушевачком ДСС-у!

Празнични ред вожње

Скоро ће празници, сви причају о дочеку, али ја морам ићи на аутобуску станицу, па на посао. Кад сам дошао до града, видео сам само пустош, никог нема на улицама. Само човек, односно шалтерски радник који дели карте, дели и моју судбину. У кућама се кроз прозоре види како славе празнике, а ја морам на посао. Али, пошто ми радник даде карту, дође и аутобус, заборавих на своју тужну судбину. Уђох у њега, али пошто аутобус пође, мени поће да се причињава како летим на кочијама са ирвасима, и тако и би. Одзвонише звонца, поче Нова година.

Павле Атанасковић, V2

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац

Робинзон и Петко

Данијел Дефо је написао авантуристички роман ,,Робинзон Крусо“ још у 18.веку,а још увек је радо читан. Радња романа се одвија на пустом острву, а главни ликови су Робинзон Крусо и његов пријатељ Петко.

Робинзон Крусо је био дечак који је волео да се супротставља, жељан нових сазнања, интелигентан и сналажив. Свој пркос га је одвео до пустог острва, на ком би вероватно живео сам да није спасио једног острвског човека од сигурне смрти, коме је дао име Петко. Робинзон је мало поштовао људе које је волео, и једино се плашио Бога. У свом  животу на острву имао је многа искушења, и окршаје,  како са другима, тако и сам са собом. Волео је свог пријатеља Петка, и научио га је многим стварима.

Као други главни лик у роману појављује се Петко, становник острва који је у свом племену и избегао смрт од људождера, захваљујући Робинзону. Иако се Робинзон  у почетку плашио свог пријатеља Петка, тај страх је сваким даном бивао све мањи. Петко је обављао свакодневне послове са Робинзоном. Био је добар у раду са дрветом, па је тако помагао Робинзону да направе чамац. Петко је несебично волео Робинзона, за разлику од њега који је волео само свог оца.Петко је био интелигентан, знатижељан и вредах. Увек је радо учио све шта му је Робинзон показивао.

Петко је вештији од Робинзона. Робинзон потиче из цивилизованог света, а Петко из острваског племена. Један од другог су научили много. Волели су један другог.

Писац са својим ликовима поручује да упорност и жеља увек проналазе пут до решења и победе.Вера у бољи  живот одржава човека у свим данима очаја и осугурава пут ка бољој будућности.

Александра Пекић V/2

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац

Пројекат за будућност

12036598_147225558960967_3949969802456866835_nПројекат који руши све предрасуде и границе, непоновљив и јединствен међународни школски пројекат „Connecting the (un)connected“ показао је да овај свет уме да се бави и лепим стварима, и да по правилу, сва иницијатива која подстиче солидарност, дружење и хумана дела, потиче од најмлађих, од ученика.

Ентузијасти и хуманисти из основне школе из Ћићевца у Србији, спојили су се са својим колегама из Албаније и Бугарске и направили су пројекат који је до сада незабележен на нашим просторима. Деца земаља које никад нису биле у некој љубави се друже, проводе време заједно и чине нека много лепа и хумана дела, а њихови наставници им у томе помажу. Све похвале за ову храбру причу. Пројекат има свој сајт и тамо можете пронаћи детаље о њему:

https://connectingtheunconnectedblog.wordpress.com/

Мој час за четвртаке

Јанко Веселиновић

„Град“

Питања за анализу:

1. Шта значи знак изнад наслова ове приче?

2. Ко хоће да нам преприча укратко причу?

Врућина и оморина, 

Кишица,

Ветар,

Муња,

Град,

Сунце

3. Шта се дешава пре, шта за време, а шта после непогоде?

4. Који су облици казивања у тексту? Наведи пример.

5. Како се понашају људи док траје невреме?

6. Шта значи кад приповедач каже да такво невреме још нико није запамтио?

7. Да ли је сунце природу учинило ведријом?

поређење    персонификација

Аничин рад трећи на међународном конкурсу „Шантићево перо“

На IX књижевни конкурс  Шантићево перо 2015. пристигло је укупно 699 радова из преко 50 основних и средњих школа и гимназија, али и инстутуција културе са територије Републике Србије, Републике Српске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Румуније, Мађарске. Ученици су писали на теме „Мени је мене жао“ и „Глас корена“.

Радове je прегледао стручни жири у саставу:

1. Перо Зубац, књижевник

2. Оливера Вукотић, историчар уметности и кустос Галерије УЛУС-а

3. Ана Марковић, проф. српског језика и књижевности у Седмој београдској гимназији 4. Душица Филиповић, проф. српске књижевности и језика, селекторка радова и стална чланица жирија;

Аница Стаменковић, ученица VI2, добила је трећу награду у категорији прозе.

Ево и рада:

Мени је мене жао

Дуго живим у Лондону са својом баком. Вероватно се питате што само са баком. Пре две године моја мама и мој тата су се развели. Судија је одлучио да живим са мајком јер ми је отац био права пијандура. Недуго након судске одлуке извршио је самоубиство. Мајка се удала за другог, оставила ме баби и долазила да ме види једном у току месеца. Бака и ја смо одлучиле да се преселимо јер нас је стари крај подсећао на несрећу. Приликом паковања ствари, први пут сам у свом животу закорачила на таван. Мама ми је причала да тамо не смем да идем, да тамо станују вештице. Таван је био мрачан и пун кутија. У њима су биле поломљене вазе, разгледнице, фотографије са летовања и једно пожутело писмо. Прочитала сам га. У њему је писало: „Драги Мирко, Знам да мораш на Косово и да је тамо рат. Молим те да сачуваш лепу успомену на мене док си тамо. Немој се оженити другом јер ћу много патити. Твоја Наташа“ Бака ми је објаснила да је то мама писала своме веренику. Баш када је отишла у пошту да преда писмо, стигао јој је телеграм да је Мирко мртав. Сви су стигли на Косово осим џипа у коме је био он. Налетео је на мину и Мирко је погинуо. Мама се онесвестила и била је у болници јако дуго. Месец дана није причала ни са ким, а након осам месеци је родила мене. Удала се за мог оца јер није смела да дозволи себи да роди ванбрачно дете због друштва које би је осуђивало. Од тада је постала несрећна жена и стално је лутала тражећи свог Мирка. Зато ме је бака и преузела, није имала поверења у своју ћерку. Ја сам себе жалила читавог живота што нисам имала ваљане родитеље. Сад схватам да није требало. Била сам плод љубави, отац ми је погинуо као херој за своју отаџбину, а очух пијаница ми није никакав род. Живим у главном граду Енглеске са женом која ме воли и која добро брине о мени. Здрава сам, образована и популарна девојчица. Ја сам фаца!

Ћићевачке виле у Бањи Врујци

  • Виле

Дечији међународни фестивал креативног стваралаштва „Креативна чаролија“ који се по 11. пут одржао 17. и 18. априла у Бањи Врујци посетиле су две виле из Ћићевца које су похваљене за своје литерарне прозне радове. Тамо су се дружиле са својим вршњацима, правиле „лековите џакчиће“ и провеле два незаборавна дана.

Њихова наставница  посебно се захваљује Невени и Лени и њиховим породицама на гостољубивости, а колегиницама организаторкама шаље похвале за одличне радионице којима су виле биле одушевљене и за занимљив семинар „Интегративна настава у амбијенталним учионицама“ на коме је она била док су се виле забављале.

Поздрав до неке нове „Креативне чаролије“ из Ћићевца!

Окружно такмичење рецитатора у Александровцу 9.4.2015.

  1. Годинама слушам како је немогуће ући у зачаран круг награђених на овом такмичењу. И не верујем. Одбијам да поверујем у све „неправде“ које нису материјално доказиве и доказане. Накострешим се, скупим екипу најбољих рецитатора и кренемо да се спремамо још од септембра. Пре неколико дана схватимо да нам једино „шкрипи“ тај наклон на крају и то што не волимо да носимо хаљине, а „наставница баш запела за хаљину“. Све остало смо усавршили, да се збунимо, застанемо, изговоримо неки погрешан акценат, погледамо у плафон или под… нема шансе. Да, субјективно постоји, слажемо се, али у свој субјективности овога света не постоји лик који може да каже да је неко од нас двоје лош или осредњи рецитатор. Тако су рекли и професори који су нас први пут чули и видели на нашем Општинском такмичењу. Почиње такмичење. Ми стрепимо, чекамо да нас прозову, наставница записује ауторе и рецитације, жели да сваког такмичара саслуша и оцени, објективно, да види каква нам је конкуренција. Четвртину елиминише јер стоје накривљено, гледају у страну, мрдају се и мумлају, ни аутора рецитације не успевамо да сазнамо. Четвртину елиминише јер гледају у под (ми смо бар 7 дана учили да се гледа у публику, ако си храбар или у даљину и средину, ако си мудар). Наставница уопште не записује градове и општине одакле кандидати долазе јер то није битно, битно је како рецитују, зар не? Прозивају нас. Обоје рецитујемо без грешке, можда и најбоље од „160 пута“ колико смо од септембра до сад рецитовали. Завршава се такмичење. Прилазе нам неки људи које не познајемо, а наставници су из других школа, да нам честитају и тврде да смо најбољи. У реду, можда и јесмо, али наставница каже да има ту још пар баш квалитетних, неће да се уобразимо. Чекамо проглашење победника потпуно уверени да ћемо ми, или бар ови што је наставница заокружила, а нису гледали у под и мумлали себи у браду, него рецитовали како се рецитује, остварити неки пласман.
  2. Почиње проглашење победника. У млађој категорији стиче се утисак да су кандидате за пласман бирали „по слаткоћи“ јер то нису деца која су рецитовала иоле озбиљно и на нивоу било ког рецитаторског такмичења и деца која нису умела да изрецитују песму без помагања  публике. Ништа нам није јасно. Прво место осваја дечак који је био коректан (никако најбољи), али смо успут чули да је он фаворит, па нам је некако то и јасно, а и није да није заслужио неки пласман. Драге колеге у жирију, да сте пажљиво слушали, чули бисте да имате једног и слатког и вансеријског такмичара „стерео“, само… није баш из тих ваших крајева…није географски подобан…
  3. Идемо на средњи узраст. Е, тај нас највише интересује. Треће, друго, прво место… излазе неки рецитатори (тј. рекли бисмо да су рецитовали, нисмо сигурни, нешто их се и не сећамо), примају неке награде. Наставница се сећа, записивала је. Него, то су они што су мумлали, грешили акценте, гледали у под и слабо им је ишло са последњим слоговима речи. Нису били најбољи, чак, по мишљењу наше наставнице и нас, били су најгори. А, данас се бира најгори рецитатор Окружног такмичења у Александровцу? Очигледно смо промашили такмичење, смер, регион, земљу…
  4. Драге колеге, поштовани чланови жирија, дипломирани професори, Ваши професори на факултету нису добро одрадили посао јер Ви не знате акцентуацију, драги чланови жирија, глумци, Ви очигледно подржавате гледање у под и благу до потпуну накривљеност у једну страну док се рецитује, о дикцији да и не говорим…беспредметно је…Ви остали у жирију, ако Вас има, пошто нисам слушала пажљиво ко је члан жирија потпуно верујући да је то мање важно јер рачунам да је свакако пажљиво биран, размислите следећи пут да ли сте чланови жирија на такмичењу из географије или из рецитовања. Мени је потпуно свеједно, ја ћу се и следећи пут смејати са својим ученицима као што смо се сада урнебесно смејали Вашим одлукама. И опет ћу довести најбоље такмичаре у округу, ако прођем ово наше општинско јер имам изузетну конкуренцију. Одговорно тврдим да нам је општинско такмичење било бар два пута квалитетније од Вашег Окружног. А нисмо гледали ко је одакле, ни ко је чији…
  5. Ћераћемо се још…

С поштовањем,

Александра Милутиновић,

најпоноснија наставница Андрее Петковић и Лазара Рајковића

Литерарни конкурс

cropped-cropped-cropped-IMG_71991.jpg10593086_1377148495908532_5611653972775684234_nИстраживачко-развојни центар Ћићевац и sastavzapet расписују литерарни конкурс за ученике основних школа ћићевачке и варваринске општине.

У категорији поезије и прозе такмичиће се ученици 6, 7. и 8. разреда на теме:

1. Европа и ја

2. Ми у Европи

Радове под шифрама слати на мејл   irc.cicevac@gmail.com на ћириличном фонту (величина слова 12) до краја децембра 2014. године. Дешифроване шифре предати свом наставнику. Резултати конкурса биће објављени средином јануара а крајем јануара доделићемо и награде најбољим радовима. Награде су књиге различитих издавача.

координатори: библиотекари Александра Ивановић и Александар Петковић

ми добијамо само петице