Међународна смотра дечјег стваралаштва у Бањи Врујци

Са ове дивне манифестације носимо најлепше утиске и прво место у категорији прозних радова за децу старијег узраста.

Стручни жири (Љубивоје Ршумовић, Љиљана Дугалић, Драгана Дунић Литричин) одлучио је да на завршној смотри Међународног Васкршњег сабора дечјег стваралаштва у Бањи Врујци мојој ученици Тањи Петровић додели прву награду. Ми смо провеле два предивна дана у Бањи Врујци, Мионици и Ваљеву и захваљујемо организаторима који су нас феноменално угостили, породици која је била домаћин девојчицама и жирију што је баш нас (у конкуренцији од петсто радова из земље и иностранства) изабрао.

BenQ Corporation BenQ Corporation BenQ Corporation

Ево и рада:

Огњиште у искри сећања

     Постоји један велики цвет који је покрио цело моје огњиште, моју земљу у којој живим. У Србији су сви људи сложни зато што су покривени тим великим покривачем. Док тај цвет није дошао да нас покрије, нико од нас није био нежан. Са његовим доласком, ми смо се коначно сложили и престали да се свађамо.

     Главни град мог огњишта је Београд. За њега кажу да је најлепши. Могуће је да јесте. Ја не живим у Београду. Ја сам рођена у Ћићевцу, то је једна варош у центру Србије. У мом крају окружена сам пријатељима и рођацима који ме воле, и зато ми је у њему најлепше на свету. Испод цветног покривача, у црвеној, плавој и белој Србији, ја се осећам сигурном и вољеном.

     Чула сам да постоји неко чаробно огледало у Новом Пазару. То је исто град, само је много мањи од Београда и сиромашнији. Пазарци продају свашта на тој њиховој пијаци, па имају и то чаробно огледало које хипнотише кад се двоје људи истовремено огледа у њему. Наиме, ако су до тог гледања ти људи били непријатељи, са првим погледом у огледало, они почињу да се воле и престају да се свађају. Кад порастем довољно да могу сама да путујем, отићи ћу да купим то огледало. То би решило све проблеме под цветним покривачем, пошто се деси да и испод њега избије свађа.

     Кад се сви помиримо и будемо пријатељи, могу да се прошетам и до Нишке тврђаве или Петроварадинске у Новом Саду. Или да идем на Егзит, чула сам да је и тамо много лепо, али примају само одрасле. Могу да одведем и баку у неку од наших бања, кажу да су оне најлековитије на свету.

Свашта ћу да урадим кад порастем. Све сам смислила.

Тања Петровић

Наставница Александра Милутиновић, sastavzapet@gmail.com

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац, одељење V2

Народна библиотека Ћићевац пријатељ је Читалића већ другу годину заредом

Народна библиотека Ћићевац одушевљено је  прихватила да буде пријатељ и донатор Читалића и другу годину заредом. Ове године ће делити по три наградне годишње чланарине за сваку категорију. Захваљујемо Народној библиотеци Ћићевац на великој подршци!

biblioteka

 

Фб страна Библиотеке:

Линк

Едука опет са нама!

Ни у другој години реализације Читалића, Издавачка кућа,,Едука” нас није заборавила. Добили смо Едукин пакет књига и подели свим школама учесницама.  DSC00109 DSC00110 DSC00111 DSC00112 DSC00113 DSC00114 DSC00115 DSC00116

ХВАЛА, ЕДУКА!!!

кликни на лого

eduka

Завод за уџбенике и наставна средства подржава Читалиће!

Без обзира колико наша мала група учесника у Читалићима верује да је ово одличан подухват, посебно смо сречни кад нам се придруже нови сардници. Пре пар дана добили смо одговор Завода за уџбенике и наставна средства на наше писмено обраћање и то од директора лично, коме се овим путем захваљујемо за пажњу указану нашем подухвату.

DSC00117 DSC00118 DSC00119 DSC00120 DSC00121 DSC00122 DSC00123 DSC00124 DSC00125 DSC00126 DSC00127 DSC00128 DSC00129 DSC00130 DSC00131 DSC00132 DSC00133 DSC00134 DSC00135 DSC00136 DSC00137 DSC00138 DSC00140 DSC00141 DSC00142 DSC00143

ХВАЛА!

кликни на лого

yavod

Сигурица Нет

Посетите фантастичан сајт где можете прочитати нешто о томе како да се заштитите од лоших садржаја на Интернету, али и где можете научити много о новим и занимљивим програмима које можете потпуно бесплатно скинути и инсталирати. Ваши другари вас уче и како да употребљавате неке кул програме за обраду слика, снимање екрана, закључавање фолдера…
Постоје само месец дана, а већ су баш популарни, проверите зашто и кликните на слику испод:

cropped-happy-children-picture-7

О чему причају заљубљене очи

to

Једнога дана, након прегледаних 7 екрана, у 7 сати после поднева, у Балканској 7, срели су се нос А и нос Б на вечерњој кафи. Они ту већ 7 месеци миришу иста испарења топлог напитка који испијају њихови власници, углавном ћутке и са уживањем. До скоро, тачније до пре 7 дана, досађивали су се посматрајући неме усне и вреле образе својих глава, све док нису научили да ослушкују разговор њихових очију. Из перспективе носева, то је знатно занимљивија делатност, док је из угла обрва или трепавица, па чак и поменутих очију, тај разговор већ прерастао у нешто што би ваљало мењати, пошто је постао монотон. Потребно је нагласити да се разговор искључиво води између левог ока А и десног ока Б, пошто су десно око А и лево око Б у свађи и не разговарају већ 77 дана. Немила сцена десила се када је десно око А ухватило лево око Б да гледа у правцу голих бутина које нису у власништву његове газдарице.
Из перспективе носева разговор иде овако:
Око А: “Кад ме тако погледаш, осећам се као вила на облаку, којој се уопште не силази отуда”.
Око Б: “А како те то ја гледам? Ти и јеси вила!”
Око А: “Гледаш ме мило, погледом ме мазиш, пуна ти је рожњача мене”.
Око Б: “Па кад имаш најлепшу косу коју сам у животу видео. И усне, и јагодице, и чело… Могао бих сваки дан до краја живота да те гледам”.
Око А: “Ех, нисам ја баш толико лепа!” – у том тренутку скрене поглед мало у лево, намерно, па се врати оку Б – “лепе су и ове девојке поред мене!”
Око Б: “Ја не гледам ни у кога, не смем да пропустим ни секунд времена које имам, пошто ми се гледаш само ти”.
Око А: “Дакле, није тачно то да те је десно ухватило да гледаш Недине ноге?”
Око Б: “Наравно да није, хоће да нас завади. Знаш да имам поглед само за тебе и не дижи, без потребе, ту обрву!”
Око А: “Причај ми још шта видиш да заборавим брзо на Недине ноге, иако их ниси гледао…”
Око Б: “Видим лепотицу која се одлично љуби, паметну главу која ме одушевљава својом духовитошћу, најмиришљавији осмех на свету…”
Око А: “Још?”
Око Б: “Гледа ме савршено згодна цица, и то тако да ми се чини да ме јако жели и да би ме што пре одвела из овог кафића на неко место где ме једино она може гледати”.
Око А: “Добро ти иде, све си погодио! “
Око Б: “Сад ти реци мени шта ти видиш у мени?”
У том тренутку се оба ока А напунише сузама и растужише што не могу да узврате лепе речи, а да то не буде само по сећању.
Око А: “Бебо, тренутно не видим ништа, опет сам изгубила сочива”.
Ово је тренутак кад су очи престале да говоре, а носеви да слушају – прешло се на пољупце…
Драгана

Похвала жени

Најлепша Гркињо, Јелена, која остаде упамћена по презимену Тројанска, зато што си залудела и грчке највеће непријатеље Тројанце и освојила њиховог принца Париза, ја се теби неимерно дивим. Иако не знам да ли си постојала, пошто је Хомер умро да би нам то посведочио, чињеница да је због тебе можда вођен такав рат у коме се борио један Ахил са једном Хектором, правио дрвени коњ и горео град, мене фасцинира. Питам се како си изгледала кад те је неко видео само једном и одмах одлучио да те поведе са собом и навуче највећу могућу невољу своме народу. Питам се како си то умела да причаш, кад те је Париз довео кући, а Пријам те отуда није најурио, већ је одлучио да поведе рат који је знао да ће изгубити. Питам се и какав си сјај имала у очима да су те у тој Троји сви волели и ниједног тренутка нису помислили да гину због једне жене, већ нису хтели да чују да те врате Менелају. Гледала сам ја филм, али, мислим да те глумица није добро представила.  А и јесте тешко одглумити толику лепоту.

У твоје беле лактове наслоњене на тројанске зидове док посматраш борбу свог новог девера Хектора са највећим грчким јунаком Ахилом, гледао је и тројански краљ. Менелај је био спреман да те украде од Тројанаца, иако није био сигуран да ли си отета или си добровољно пошла за Париза. То значи да је био спреман да ти опрости и превару, само да му се вратиш. Колико си ти, онда, била лепа? И како је могуће да су све то радили због тебе?

Кажу да жене умеју да зачарају мушкарце, али, ти си опчинила и жене. Ни у једном тренутку Клитемнестра није питала Агамемнона да ли је луд да води рат због једне жене, а ни Андромаха рекла Хектору да те остави испред тројанских капија и тако спаси себе. Агамемнон је чак и своју ћерку жртвовао боговима да би имао мирно море да стигне до тебе. Мора да си била очаравајућа.

Чула сам ја и за Ану Карењину, и за Лауру и за Беатриче, и о њима су се писале песме и романи. Али, нису се водили ратови. Заљубио се и у њих један, или, можда два или три мушкарца, али, два заљубљена народа, то се само теби десило.

Понекад сам љубоморна на тебе, а то сигурно теби, иако то до сад ниси знала, врло импонује. Мени бар значи кад чујем да је нека лепа девојка љубоморна на мене. То ми говори да вредим. У твом случају, сигурна сам да нисам једина, вероватно имаш море љубоморних жена и код себе у паклу, пошто не верујем да си у рају. И често чујем да су све лепе жене грешнице, па су ти вероватно и другарице тамо. Кажу да је у паклу екипа, па ти сигурно није ни досадно.

Ја ћу се у животу озбиљно потрудити да ти не дођем, али, ако дођем ипак, да знаш да бих желела да ми будеш пријатељица. Тад ћеш ми све испричати. Ја не бих волела да будем повод нечијег сукоба и разлог нечије смрти, али бих волела да ми се диве, као што су се дивили теби. Штета је што изгледа да то увек иде заједно.

Александра, Гимназија Светозар Марковић, Ниш

Ана Карењина (из перспективе једног Николе)

Кад споменете Толстојев роман Ана Карењина, сви ће се одмах сетити ње и причати вам о несрећној љубави удате елегантне даме у црном и  њеног грофа Вронског. На Љевина и Кити ће вам, вероватно, скренути пажњу само професори књижевности или они што су књигу прочитали више пута. Састави се пишу само о Ани, води се полемика да ли је или није морална особа, грешница, несрећна жена… Интересантно је размислити због чега је то тако, с обзиром на то да срећној љубави Кити и Љевина припада пола романа. Ја сам управо о томе мислио док сам читао ову књигу.

     Можда је одговор у тој највише цитираној првој реченици у књизи. Срећни људи су досадни, немају велике проблеме, па ни инспирацију за њихово решавање, причају о општим стварима, а то је сваком интелигентнијем бићу заморно да слуша. Ана Карењина је најлепша, најелегантнија дама у свим круговима где се креће. И кад обуче једноставну хаљину, она на њој делује савршено. Удала се добро, остварила се и као мајка, али је, опет, несрећна. Нашла је љубавника и одмах је била осуђена на критику друштва које никако није компетентно да је осуђује, ни оно њено, ни ово данас. Када говоримо о Ани, говоримо о класичном примеру једне жене, са свим својим врлинама и манама. У природи људске психе је да тежи савршенству. Никада нисмо потпуно задовољни како изгледамо, како живимо, колико смо срећни. Иако изгледа да Ана има све што једној жени треба да буде срећна, није тако. Алексеј је добар муж за оне који нису његова жена. Он је воли, али не уме то да покаже и сама природа његове љубави је не ослобађајућа, каква би свака љубав требало да буде, већ обавезајућа и врло често уме да гуши. Зато је Ана лепа, али је њен поглед сетан и често несрећан. Вронски није само освежење. Он је образован, речит и паметан млади човек, који је врло популаран код свих дама. И Кити је луда за њим. Он је за Ану, као и она за њега, изазов. Веза између њих двоје мора да буде страсна и кобна. Све велике љубави осуђене су на пропаст. Ако не пропадну, постану монотоне и заврше као брачни пар Карењинових. Ако не пропадну, о њима се не пишу књиге. Ако не пропадну, личе на Кити и Љевина. И постану досадне.

     Да ли је Ана Карењина морална особа? Ако мора да се одговори са да или не, изабрао бих ово друго. Исправно би било, ако је већ напустила сина и мужа, да своју љубав са Вронским негује, да прихвати његову жељу да живе нормалним породичним животом и да се воле као Љевин и Кити. Али, тада не бисмо имали овакав роман, не бисмо причали годинама о Ани Карењиној као о једној од највећих књижевних ликова икада. Хероине су по правилу у књижевности лепе, несрећне и кобне по некога. Ана је била кобна по себе. Истрајала је у својој намери да постане хероина. Извршила је самоубиство, чин за који је треба највише храбрости, а најмање мудрости. Зато су Карењин, Љевин, Кити, Стива и Доли само ликови у овом роману, а Ана га је својим именом и крстила.

     Моје мишљење је да величину књижевних ликова не би требало посматрати само кроз њихов морал, као што ни лепоту Ане Карењине не видимо по њеном стилу облачења. И Ахил је највећи Хомеров јунак, а није баш пун људских квалитета. Велике књижевне јунаке су њихови ствараоци и направили да бисмо им се ми дивили. Кад читамо роман Ана Карењина, свидело нам се или не, све време осећамо неку врсту дивљења према Ани. Иако је осуђујемо, или смо схватили разлоге за њену прељубу и чудно понашање након тога, кад завршимо са читањем, роман и његов главни јунак на нас оставе јак утисак. И никад не заборавимо оно што смо прочитали. То је знак да смо прочитали квалитетно књижевно дело, а овај Толстојев роман то јесте. Да није, не бисмо деценијама расправљали о њему и мучили се са двотомним делом у обавезној школској лектири.

То је моја земља

У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија.

Ова земља нема много материјалног богатства, али има срце оволико, и још веће, довољно за читав свет. У овој земљи родио сам се ја, мрав Раша. И сасвим ми је добро. Мени не треба злато, али ми треба златно класје пшенице. Ја имам меку ливаду и на њој цвет који је пет пута већи од мене. Баш поред тог цвета је мој мравињак, мој, мојих родитеља и мравињак мојих двеста браће и сестара. Ту сам се родио ја, двеста први. На овој драгоценој земљи увек се нађе нека мрвица хлеба. Изнад нашег мравињака је небо плаво, ведро и широко. Такву ширину не можеш оком сагледати. Али, у Србији има нешто још веће од неба, још бескрајније од вечности и космоса, то је срце. Ја толику ширину нисам видео у свом мрављем животу. То срце има толику топлину да топи глечере Северног пола. На овој земљи ја имам реку, и још једну, и њих стотину. Додуше, немам море, али ми није ни потребно. Шта бих ја оволицки радио у оном огромном плаветнилу? Србија има пшенична поља пуна злата, воћњаке и румене, сочне плодове. Овде је плодна земља крај набујалих река од кише. Ова земља има ведре људе и оне високе планине, чији врх ја својом мрављом ножицом не могу дотаћи. Овде живе весела и несташна деца. Она би радила све, само да не уче падеже и акценте. Понекад дошетам до њих и мрвица њихове ужине. То је заиста дивно, али, некако, увек страхујем од ђона њихове ципеле.

Како год, мени је овде дивно. Живот ми је пун успона и падова, баш као и код људи, које ми у мрављем свету зовемо џиновима. У овој дивној, богатој и веселој Србији има места за свакога, па и за мене, малог мрава Рашу.

Јелена Миловић, 6. разред, ОШ Војвода Пријезда, Сталаћ