10593086_1377148495908532_5611653972775684234_n

Литерарни конкурс

cropped-cropped-cropped-IMG_71991.jpg10593086_1377148495908532_5611653972775684234_nИстраживачко-развојни центар Ћићевац и sastavzapet расписују литерарни конкурс за ученике основних школа ћићевачке и варваринске општине.

У категорији поезије и прозе такмичиће се ученици 6, 7. и 8. разреда на теме:

1. Европа и ја

2. Ми у Европи

Радове под шифрама слати на мејл   irc.cicevac@gmail.com на ћириличном фонту (величина слова 12) до краја децембра 2014. године. Дешифроване шифре предати свом наставнику. Резултати конкурса биће објављени средином јануара а крајем јануара доделићемо и награде најбољим радовима. Награде су књиге различитих издавача.

images

Мој сусрет са Михајлом Идворским Пупином

     1. септембар…, будим се у некаквој торби, не знајући где сам, с ким сам, чија сам…Затресе се торба, затресох се ја, ни од куда се појави дечија рука…Рука ме ухвати и подиже на горе, једва се искобељах из торбе…

     Ставила ме је на клупу, и убрзо сам идентификовала њеног власника. Био је то маљушни дечак, румених образа, смеђих очију и црне косе. Седео је мирно, чекајући учитељицу, која је баш била пред вратима. Поздравивши учитељицу веселом добродошлицом, баш као и други ученици, сео је и узео ме у руку. Пажљиво је слушао сваку учитељичину реч, записивао је све важне ствари које је говорила. Мучио се око решавања једног задатка из математике, колико год се трудио, није могао да га реши. Али, није одустајао. Сав измазан мастилом по лицу, као да се за задатком рвао, на крају је задовољно констатовао да је задатак решен и да је он победник.Учитељица га је похвалила пред свима, а ја сам била врло поносна на свог малог пријатеља.

     Од тог нашег првог сусрета и упознавања, сваким даном била сам све поноснија и поноснија, јер је мој власник израстао у великог дечака, а потом и човека. Све смо радили заједно, домаће задатке, тестове, правили пушкице на историји, цртали облаке на досадним часовима… Највише од свега волели смо да седимо у природи и истражујемо свет око нас. Он замишљен, ја умишљена, он виспрен, ја одушевљена сваком његовом идејом коју у мене запише.

     Мој друг Михајло је тако растао уз мене и постао велики момак. Кад је требало да пређе у другу школу, била сам јако тужна јер нисам знала да ли ће ме бацити или понети.Испоставило се да не треба да бринем, јер ме је Михајло свуда носио са собом. Понео ме је и на студије, проводили смо сате, дане, године,  заједно. Упознала сам Америку. Тамо је своме имену додао Идворски, алудирајући тако на то да се поноси својим пореклом. Он би понекад пустио коју сузу сетивши се своје домовине у туђини али та суза је могла да склизне само до мене и ни милиметар даље. Ја сам је упила и записала на некој од својих страница.

     Михајло је постао светски чувен научник. Написао је аутобиографију „Од пашњака до научењака“, њени делови још красе моје листове. За њу је добио и Пулицерову награду. Шетајући парковима, увидео је комбинацију електронског и магнетног поља. Био је одушевљен том појавом. Истраживао је данима и ноћима и открио тако електромагнетне таласе. Своје откриће доказао је у Берлину на одржавању чувене седнице друштва за физику. Широм света познати су и Пупинови калемови, његов вероватно највећи изум. Они повећавају домет простирања телефонских струја и решавају проблем шумова. Пупин је заслужан што данас можете несметано да телефонирате и да једни друге чујете.

     Уморила бих се да набројим све његове познате проналаске који су га уврстили у ред највећих светских научника.

     У тренутку када је постао славан, мислила сам да ћу бити заборављена заувек. Опет нисам била у праву. Пошто сам му била поклон од мајке, која је била далеко од њега, носећи ме увек са собом, имао је утисак и да је мајка увек уз њега. Зато данас, кад га више нема, и после 160 година од његовог рођења, желим да му се одужим на тај начин што ћу сећање на њега одржавати вечно будним. Можда ме он однекуд гледа и поносан је на мене, баш као што сам ја некад давно била поносна на њега.

 

Александра Пауновић, VIII2

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац

Друга награда на републичком конкурсу „Крв живот значи“ за Аницу

Свечана додела награда на конкурсу «Крв живот значи» одржана је у свечаној сали Црвеног крста Србије ( I спрат, Симина 19, Београд) у четвртак, 3.7.2014. године са почетком у 12:00 часова.

Овом приликом додељене су награде најбољим ученицима основних и средњих школа који су освојили прва три места у све три  категорије – ликовној, литерарној и категорији видео радова на тему добровољног давалаштва крви.

Најбољи ликовни радови су изложени у холу Црвеног крста Србије, а литерарне су присутни имали прилике да чују од самих аутора.
Ученица ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Ћићевца Аница Стаменковић у конкуренцији од 2912 литерарна рада у својој категорији освојила је 2. награду. Захваљујемо љубазним домаћинима на дочеку, честитамо ученици и путем фотографија преносимо вам делић атмосфере, уз напомену да су се организатори баш потрудили да све буде свечано и прелепо.

Рад:

Крв живот значи

 

     У једном лепом моравском селу живи Ленка. Није она другачија од других девојчица. Има плаву коврџаву косу, плаве очи и прћаст нос. Њу од својих вршњака разликује само једно велико животно искуство.

     Живела је Ленка свој обичан живот. Сваког дана је са другарицама ишла у школу, бирала тек изникле љубичице са ливаде и бежала од љутих паса чика Пере из комшилука. Онда је једног дана није било у школи. Ништа необично. Али, дошла је сутрадан и била је већ другачија. Као да се у њеним очима изгубила она искра среће и дечје радости… Нико то не би ни приметио да се Ленка није издвојила и желела да буде сама. Наслонила се на стабло старог бора и погнуте главе гледала у врхове својих ципела. Узалуд су је сви позивали у игру. Бризнула је у плач и одјурила кући из школског дворишта. Тај њен поступак никоме није био јасан. Сутрадан, а ни наредних неколико дана, није је било у школи. Сви њени другови из разреда у својим мислима преиспитивали су своје поступке према њој и веровали су да су негде погрешили кад Ленка није опет дошла у школу. Онда се једног дана у школи појавила Ленкина мама. Од некад лепе и насмејане жене као да је остала сенка. У њеним очима видела се велика туга. Сви су радознало гледали у њу, а она је, као да је чула питање, одговорила:“Ленка има рак и неће долазити неко време у школу”. Хитно јој је потребна крв, јер је чека битна операција. Све их је ово погодило као гром из ведра неба. Постиђено су сви ушли у учионице, а након часова враћали су се сви својим кућама у тишини.

     Вест да је Ленка, девојчица од десет година, болесна од рака, прочула се по целом свету. Сви су шапутали по ћошковима и кад би видели Ленкине родитеље постиђено савијали главе. Знали су да нешто морају да предузму. Другови из разреда ишли су од куће до куће и позивали људе да дају крв. У сеоској амбуланти окупили су се сви они који су могли и желели да помогну.

     Једног дана учитељица и другови посетили су Ленку. Сви су се плашили овог сусрета. Нико од деце није знао шта га очекује у Ленкиној соби. Ленка је била у свом кревету, имала је подочњаке испод својих лепих плавих очију, а на глави је имала мараму украшену белим радама. Њен осмех на лицу говорио је свима да се радује што види своје другаре. Причала је како су лекари открили да има рак на плућима и како су морали хитно да је оперишу, као и да је ишла на зрачења и хемотерапију. Због свега тога изгубила је пуно крви. Ленка је објаснила својим друговима колико јој је значила крв коју су за њу дали мештани њеног села. Сви су у њу гледали задивљено и мислили су како је Ленка једна храбра девојчица. Видело се у Ленкиним очима да је пуна наде у лепше детињство и да је срећна што је све пребродила. Неколико месеци након операције Ленка се вратила у школу. Испричала је оно што је чула од лекара…да дувански дим и загађен ваздух штете здрављу, као и да крв живот значи.

     Живела је Ленка опет свој обични живот. Сваког дана је ишла у школу, брала цвеће са ливаде и наравно опет бежала од љутих паса чика Пере из комшилука. Само мештани овог лепог моравског селазнали су да је Ленка снажнија и храбрија од других. Изборила се са највећим злом наше планете и била је захвална својим дародавцима. Њен живот је спашен!

Аница Стаменковић, V2, ОШ “Доситеј Обрадовић”, Ћићевац

Наставник: Александра Милутиновић

СигурНЕТица постаје национални пројекат

Са задовољством вас обавештавамо да смо изабрани за један од само десетак пројеката на овогодишњем конкурсу Министарства телекомуникација и да ћемо врло ускоро постати национални пројекат. Овом приликом вас позивамо да се придружите нашем тиму спонзора и остварите себи рекламу на нашем сајту о коме ће ускоро причати сви ђаци.

Крв живот значи

603661_315214105297715_927893983327222045_n

 

На конкурсу Црвеног крста „Крв живот значи“ прва два места на општинском нивоу припадају Аници Стаменковић и Филипу Пајкићу, ученицима V2 ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац. 

На републичком нивоу Аници Стаменковић је за њен рад припало друго место у конкуренцији неколико хиљада литерарних радова. Како додела награда тек предстоји, накнадно ћемо објавити рад.

Опет… поносна наставница.

Конкурс Народне библиотеке Ћићевац

10314598_307012286116387_1009431811429572702_nПоводом светског Дана књиге Народна библиотека Ћићевац расписала је наградни литерарни конкурс за ученике основних школа у нашој општини. Теме су биле: „Овако би данас Андерсен писао бајке“ и „Књига је важна“. У конкуренцији од петог до осмог разреда награде су освојиле две моје   ученице:
1. Јулија Вељковић
2. Кристина Радојковић

Одељење V2 добило је посебну похвалу за учешће на конкурсу.

Радове можете прочитати овде:

 1. награда Јулија Вељковић, v2:

Овако би данас Андерсен писао бајке

     Када су деца мала, родитељи им причају бајке пред спавање. Некој деци се пробуди машта, па они сами почињу да смишљају бајке, баш као и ја.

     Вероватно се неко пита како настају и како се смењују годишња доба. Да се не бисте много мучили око тога, ја ћу вам открити у својој бајци:

     „На белим и великим облацима живеле су мале виле. Свака вила била је задужена за једно годишње доба. Прва вила звала се Цветић. Када би се снег отопио и напољу би засијало сунце, она би бацала магични прах на шуме, ливаде и поља. Тада би све било шарено и птице селице би се опет враћале код нас да нам певају веселе песмице. Друга вила звала се Сунчица. Она је била задужена да Сунцу даје још енергије, како би оно било довољно вруће да огреје све људе који су се смрзли. Трећа вила Јабучица била је вила јесени. Одлазила је у воћњаке, њиве и винограде и плодове чинила већим и укуснијим. Слала је ласте и друге птице на југ да се не би смрзле кад дође зима. Последња вила била је Пахуљица. Ишла је од дрвета до дрвета и кидала осушено лишће. Својим штапићем ударала је у облаке који су бацали снежне пахуље.

     На једном сивом облаку живео је зли чаробњак Балтазар. Он је мрзео и годишња доба и све боје. Желео је да цео свет буде таман и да више никада не извири ништа иза облака. Једног дана направио је машину и у њу ставио сву сиву боју коју је могао да нађе. Машину је затим послао у бескрајни универзум. После неколико дана Земља је била покривена сивом бојом. Виле су на време приметиле да Земља губи боју, па су позајмиле неке боје из природе. Траву за зелену, зрак Сунца за жуту, делић неба за плаву, мало облака за белу и још пуно разнобојног цвећа. Помешале су све боје и ставиле их у мехур који је одлетео до машине. Балтазарова машина је експлодирала, баш као и он. На Земљу је пала светлуцава киша, а после кише појавила се дуга која је дала боју целој планети.

     Када не знаш одговор на неко питање, најлакши начин је да измислиш бајку.

  2. награда Кристина Радојковић, v2:

Овако би данас Андерсен писао бајке

 Некада давно живела је једна краљица Изабела која је родила једно веома ружно дете. Људи који су га видели питали су се да ли је то уопште људско биће. Вила му је дала дар да када порасте буде паметан, а када се заљуби, да сва знања света поклони баш тој девојци.

      Краљ и краљица су му дали име Чуперко јер је на глави имао један мали чуперак. Краљица државе у комшилуку убрзо роди две ћерке. Вила је поделила дарове, једна њена ћерка је добила дар да буде лепа, а глупа, а друга да буде ружна и паметна кад порасте. Док су мале краљице расле све више им се примећивао вилин дар. Првој ћерки, која је била ружна, дали су име Ружница, а другој ћерки, која је била лепа, Лепотица. Око Лепотице су се момци више врзмали, али када би чули како ништа не зна, избегавали би даљи сусрет са њом. Једнога дана лепотица изaђе у шетњу и седне поред дрвета. Краљевић Чуперко ју је видео и није му било битно што је глупа. Чуперко јој приђе и упита је што је тужна, а она му одговори да она никад неће да се уда јер је толико глупа да је сви избегавају. Краљевић јој рече да ће јој помоћи. Лепотица се зачуди и упита како. Он јој је испричао да ће је оженити и поклонити јој пола своје памети, уколико она на то пристане. Лепотица, пошто је била глупа, одмах је обећала да хоће.Краљевић је био толико срећан да јој је поклонио више памети него што је оставио за себе. Лепотица оде кући и исприча родитељима шта се десило. Родитељи јој предложе да бира за кога сада хоће да се уда и да може да се разведе од ружног краљевића ако жели.

     Она је сада била паметна и ипак одлучила да из захвалности остане са краљевићем. Због те њене одлуке, он се претворио у најлепшег принца на свету. Живели су срећно до краја свог живота

Међународна смотра дечјег стваралаштва у Бањи Врујци

Са ове дивне манифестације носимо најлепше утиске и прво место у категорији прозних радова за децу старијег узраста.

Стручни жири (Љубивоје Ршумовић, Љиљана Дугалић, Драгана Дунић Литричин) одлучио је да на завршној смотри Међународног Васкршњег сабора дечјег стваралаштва у Бањи Врујци мојој ученици Тањи Петровић додели прву награду. Ми смо провеле два предивна дана у Бањи Врујци, Мионици и Ваљеву и захваљујемо организаторима који су нас феноменално угостили, породици која је била домаћин девојчицама и жирију што је баш нас (у конкуренцији од петсто радова из земље и иностранства) изабрао.

Ево и рада:

Огњиште у искри сећања

     Постоји један велики цвет који је покрио цело моје огњиште, моју земљу у којој живим. У Србији су сви људи сложни зато што су покривени тим великим покривачем. Док тај цвет није дошао да нас покрије, нико од нас није био нежан. Са његовим доласком, ми смо се коначно сложили и престали да се свађамо.

     Главни град мог огњишта је Београд. За њега кажу да је најлепши. Могуће је да јесте. Ја не живим у Београду. Ја сам рођена у Ћићевцу, то је једна варош у центру Србије. У мом крају окружена сам пријатељима и рођацима који ме воле, и зато ми је у њему најлепше на свету. Испод цветног покривача, у црвеној, плавој и белој Србији, ја се осећам сигурном и вољеном.

     Чула сам да постоји неко чаробно огледало у Новом Пазару. То је исто град, само је много мањи од Београда и сиромашнији. Пазарци продају свашта на тој њиховој пијаци, па имају и то чаробно огледало које хипнотише кад се двоје људи истовремено огледа у њему. Наиме, ако су до тог гледања ти људи били непријатељи, са првим погледом у огледало, они почињу да се воле и престају да се свађају. Кад порастем довољно да могу сама да путујем, отићи ћу да купим то огледало. То би решило све проблеме под цветним покривачем, пошто се деси да и испод њега избије свађа.

     Кад се сви помиримо и будемо пријатељи, могу да се прошетам и до Нишке тврђаве или Петроварадинске у Новом Саду. Или да идем на Егзит, чула сам да је и тамо много лепо, али примају само одрасле. Могу да одведем и баку у неку од наших бања, кажу да су оне најлековитије на свету.

Свашта ћу да урадим кад порастем. Све сам смислила.

Тања Петровић

Наставница Александра Милутиновић, sastavzapet@gmail.com

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац, одељење V2