Друга награда на републичком конкурсу „Крв живот значи“ за Аницу

Свечана додела награда на конкурсу «Крв живот значи» одржана је у свечаној сали Црвеног крста Србије ( I спрат, Симина 19, Београд) у четвртак, 3.7.2014. године са почетком у 12:00 часова.

Овом приликом додељене су награде најбољим ученицима основних и средњих школа који су освојили прва три места у све три  категорије – ликовној, литерарној и категорији видео радова на тему добровољног давалаштва крви.

Најбољи ликовни радови су изложени у холу Црвеног крста Србије, а литерарне су присутни имали прилике да чују од самих аутора.
Ученица ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Ћићевца Аница Стаменковић у конкуренцији од 2912 литерарна рада у својој категорији освојила је 2. награду. Захваљујемо љубазним домаћинима на дочеку, честитамо ученици и путем фотографија преносимо вам делић атмосфере, уз напомену да су се организатори баш потрудили да све буде свечано и прелепо.

Рад:

Крв живот значи

 

     У једном лепом моравском селу живи Ленка. Није она другачија од других девојчица. Има плаву коврџаву косу, плаве очи и прћаст нос. Њу од својих вршњака разликује само једно велико животно искуство.

     Живела је Ленка свој обичан живот. Сваког дана је са другарицама ишла у школу, бирала тек изникле љубичице са ливаде и бежала од љутих паса чика Пере из комшилука. Онда је једног дана није било у школи. Ништа необично. Али, дошла је сутрадан и била је већ другачија. Као да се у њеним очима изгубила она искра среће и дечје радости… Нико то не би ни приметио да се Ленка није издвојила и желела да буде сама. Наслонила се на стабло старог бора и погнуте главе гледала у врхове својих ципела. Узалуд су је сви позивали у игру. Бризнула је у плач и одјурила кући из школског дворишта. Тај њен поступак никоме није био јасан. Сутрадан, а ни наредних неколико дана, није је било у школи. Сви њени другови из разреда у својим мислима преиспитивали су своје поступке према њој и веровали су да су негде погрешили кад Ленка није опет дошла у школу. Онда се једног дана у школи појавила Ленкина мама. Од некад лепе и насмејане жене као да је остала сенка. У њеним очима видела се велика туга. Сви су радознало гледали у њу, а она је, као да је чула питање, одговорила:“Ленка има рак и неће долазити неко време у школу”. Хитно јој је потребна крв, јер је чека битна операција. Све их је ово погодило као гром из ведра неба. Постиђено су сви ушли у учионице, а након часова враћали су се сви својим кућама у тишини.

     Вест да је Ленка, девојчица од десет година, болесна од рака, прочула се по целом свету. Сви су шапутали по ћошковима и кад би видели Ленкине родитеље постиђено савијали главе. Знали су да нешто морају да предузму. Другови из разреда ишли су од куће до куће и позивали људе да дају крв. У сеоској амбуланти окупили су се сви они који су могли и желели да помогну.

     Једног дана учитељица и другови посетили су Ленку. Сви су се плашили овог сусрета. Нико од деце није знао шта га очекује у Ленкиној соби. Ленка је била у свом кревету, имала је подочњаке испод својих лепих плавих очију, а на глави је имала мараму украшену белим радама. Њен осмех на лицу говорио је свима да се радује што види своје другаре. Причала је како су лекари открили да има рак на плућима и како су морали хитно да је оперишу, као и да је ишла на зрачења и хемотерапију. Због свега тога изгубила је пуно крви. Ленка је објаснила својим друговима колико јој је значила крв коју су за њу дали мештани њеног села. Сви су у њу гледали задивљено и мислили су како је Ленка једна храбра девојчица. Видело се у Ленкиним очима да је пуна наде у лепше детињство и да је срећна што је све пребродила. Неколико месеци након операције Ленка се вратила у школу. Испричала је оно што је чула од лекара…да дувански дим и загађен ваздух штете здрављу, као и да крв живот значи.

     Живела је Ленка опет свој обични живот. Сваког дана је ишла у школу, брала цвеће са ливаде и наравно опет бежала од љутих паса чика Пере из комшилука. Само мештани овог лепог моравског селазнали су да је Ленка снажнија и храбрија од других. Изборила се са највећим злом наше планете и била је захвална својим дародавцима. Њен живот је спашен!

Аница Стаменковић, V2, ОШ “Доситеј Обрадовић”, Ћићевац

Наставник: Александра Милутиновић

СигурНЕТица постаје национални пројекат

Са задовољством вас обавештавамо да смо изабрани за један од само десетак пројеката на овогодишњем конкурсу Министарства телекомуникација и да ћемо врло ускоро постати национални пројекат. Овом приликом вас позивамо да се придружите нашем тиму спонзора и остварите себи рекламу на нашем сајту о коме ће ускоро причати сви ђаци.

Крв живот значи

603661_315214105297715_927893983327222045_n

 

На конкурсу Црвеног крста „Крв живот значи“ прва два места на општинском нивоу припадају Аници Стаменковић и Филипу Пајкићу, ученицима V2 ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац. 

На републичком нивоу Аници Стаменковић је за њен рад припало друго место у конкуренцији неколико хиљада литерарних радова. Како додела награда тек предстоји, накнадно ћемо објавити рад.

Опет… поносна наставница.

Конкурс Народне библиотеке Ћићевац

10314598_307012286116387_1009431811429572702_nПоводом светског Дана књиге Народна библиотека Ћићевац расписала је наградни литерарни конкурс за ученике основних школа у нашој општини. Теме су биле: „Овако би данас Андерсен писао бајке“ и „Књига је важна“. У конкуренцији од петог до осмог разреда награде су освојиле две моје   ученице:
1. Јулија Вељковић
2. Кристина Радојковић

Одељење V2 добило је посебну похвалу за учешће на конкурсу.

Радове можете прочитати овде:

 1. награда Јулија Вељковић, v2:

Овако би данас Андерсен писао бајке

     Када су деца мала, родитељи им причају бајке пред спавање. Некој деци се пробуди машта, па они сами почињу да смишљају бајке, баш као и ја.

     Вероватно се неко пита како настају и како се смењују годишња доба. Да се не бисте много мучили око тога, ја ћу вам открити у својој бајци:

     „На белим и великим облацима живеле су мале виле. Свака вила била је задужена за једно годишње доба. Прва вила звала се Цветић. Када би се снег отопио и напољу би засијало сунце, она би бацала магични прах на шуме, ливаде и поља. Тада би све било шарено и птице селице би се опет враћале код нас да нам певају веселе песмице. Друга вила звала се Сунчица. Она је била задужена да Сунцу даје још енергије, како би оно било довољно вруће да огреје све људе који су се смрзли. Трећа вила Јабучица била је вила јесени. Одлазила је у воћњаке, њиве и винограде и плодове чинила већим и укуснијим. Слала је ласте и друге птице на југ да се не би смрзле кад дође зима. Последња вила била је Пахуљица. Ишла је од дрвета до дрвета и кидала осушено лишће. Својим штапићем ударала је у облаке који су бацали снежне пахуље.

     На једном сивом облаку живео је зли чаробњак Балтазар. Он је мрзео и годишња доба и све боје. Желео је да цео свет буде таман и да више никада не извири ништа иза облака. Једног дана направио је машину и у њу ставио сву сиву боју коју је могао да нађе. Машину је затим послао у бескрајни универзум. После неколико дана Земља је била покривена сивом бојом. Виле су на време приметиле да Земља губи боју, па су позајмиле неке боје из природе. Траву за зелену, зрак Сунца за жуту, делић неба за плаву, мало облака за белу и још пуно разнобојног цвећа. Помешале су све боје и ставиле их у мехур који је одлетео до машине. Балтазарова машина је експлодирала, баш као и он. На Земљу је пала светлуцава киша, а после кише појавила се дуга која је дала боју целој планети.

     Када не знаш одговор на неко питање, најлакши начин је да измислиш бајку.

  2. награда Кристина Радојковић, v2:

Овако би данас Андерсен писао бајке

 Некада давно живела је једна краљица Изабела која је родила једно веома ружно дете. Људи који су га видели питали су се да ли је то уопште људско биће. Вила му је дала дар да када порасте буде паметан, а када се заљуби, да сва знања света поклони баш тој девојци.

      Краљ и краљица су му дали име Чуперко јер је на глави имао један мали чуперак. Краљица државе у комшилуку убрзо роди две ћерке. Вила је поделила дарове, једна њена ћерка је добила дар да буде лепа, а глупа, а друга да буде ружна и паметна кад порасте. Док су мале краљице расле све више им се примећивао вилин дар. Првој ћерки, која је била ружна, дали су име Ружница, а другој ћерки, која је била лепа, Лепотица. Око Лепотице су се момци више врзмали, али када би чули како ништа не зна, избегавали би даљи сусрет са њом. Једнога дана лепотица изaђе у шетњу и седне поред дрвета. Краљевић Чуперко ју је видео и није му било битно што је глупа. Чуперко јој приђе и упита је што је тужна, а она му одговори да она никад неће да се уда јер је толико глупа да је сви избегавају. Краљевић јој рече да ће јој помоћи. Лепотица се зачуди и упита како. Он јој је испричао да ће је оженити и поклонити јој пола своје памети, уколико она на то пристане. Лепотица, пошто је била глупа, одмах је обећала да хоће.Краљевић је био толико срећан да јој је поклонио више памети него што је оставио за себе. Лепотица оде кући и исприча родитељима шта се десило. Родитељи јој предложе да бира за кога сада хоће да се уда и да може да се разведе од ружног краљевића ако жели.

     Она је сада била паметна и ипак одлучила да из захвалности остане са краљевићем. Због те њене одлуке, он се претворио у најлепшег принца на свету. Живели су срећно до краја свог живота

Међународна смотра дечјег стваралаштва у Бањи Врујци

Са ове дивне манифестације носимо најлепше утиске и прво место у категорији прозних радова за децу старијег узраста.

Стручни жири (Љубивоје Ршумовић, Љиљана Дугалић, Драгана Дунић Литричин) одлучио је да на завршној смотри Међународног Васкршњег сабора дечјег стваралаштва у Бањи Врујци мојој ученици Тањи Петровић додели прву награду. Ми смо провеле два предивна дана у Бањи Врујци, Мионици и Ваљеву и захваљујемо организаторима који су нас феноменално угостили, породици која је била домаћин девојчицама и жирију што је баш нас (у конкуренцији од петсто радова из земље и иностранства) изабрао.

Ево и рада:

Огњиште у искри сећања

     Постоји један велики цвет који је покрио цело моје огњиште, моју земљу у којој живим. У Србији су сви људи сложни зато што су покривени тим великим покривачем. Док тај цвет није дошао да нас покрије, нико од нас није био нежан. Са његовим доласком, ми смо се коначно сложили и престали да се свађамо.

     Главни град мог огњишта је Београд. За њега кажу да је најлепши. Могуће је да јесте. Ја не живим у Београду. Ја сам рођена у Ћићевцу, то је једна варош у центру Србије. У мом крају окружена сам пријатељима и рођацима који ме воле, и зато ми је у њему најлепше на свету. Испод цветног покривача, у црвеној, плавој и белој Србији, ја се осећам сигурном и вољеном.

     Чула сам да постоји неко чаробно огледало у Новом Пазару. То је исто град, само је много мањи од Београда и сиромашнији. Пазарци продају свашта на тој њиховој пијаци, па имају и то чаробно огледало које хипнотише кад се двоје људи истовремено огледа у њему. Наиме, ако су до тог гледања ти људи били непријатељи, са првим погледом у огледало, они почињу да се воле и престају да се свађају. Кад порастем довољно да могу сама да путујем, отићи ћу да купим то огледало. То би решило све проблеме под цветним покривачем, пошто се деси да и испод њега избије свађа.

     Кад се сви помиримо и будемо пријатељи, могу да се прошетам и до Нишке тврђаве или Петроварадинске у Новом Саду. Или да идем на Егзит, чула сам да је и тамо много лепо, али примају само одрасле. Могу да одведем и баку у неку од наших бања, кажу да су оне најлековитије на свету.

Свашта ћу да урадим кад порастем. Све сам смислила.

Тања Петровић

Наставница Александра Милутиновић, sastavzapet@gmail.com

ОШ „Доситеј Обрадовић“, Ћићевац, одељење V2

О чему причају заљубљене очи

to

Једнога дана, након прегледаних 7 екрана, у 7 сати после поднева, у Балканској 7, срели су се нос А и нос Б на вечерњој кафи. Они ту већ 7 месеци миришу иста испарења топлог напитка који испијају њихови власници, углавном ћутке и са уживањем. До скоро, тачније до пре 7 дана, досађивали су се посматрајући неме усне и вреле образе својих глава, све док нису научили да ослушкују разговор њихових очију. Из перспективе носева, то је знатно занимљивија делатност, док је из угла обрва или трепавица, па чак и поменутих очију, тај разговор већ прерастао у нешто што би ваљало мењати, пошто је постао монотон. Потребно је нагласити да се разговор искључиво води између левог ока А и десног ока Б, пошто су десно око А и лево око Б у свађи и не разговарају већ 77 дана. Немила сцена десила се када је десно око А ухватило лево око Б да гледа у правцу голих бутина које нису у власништву његове газдарице.
Из перспективе носева разговор иде овако:
Око А: “Кад ме тако погледаш, осећам се као вила на облаку, којој се уопште не силази отуда”.
Око Б: “А како те то ја гледам? Ти и јеси вила!”
Око А: “Гледаш ме мило, погледом ме мазиш, пуна ти је рожњача мене”.
Око Б: “Па кад имаш најлепшу косу коју сам у животу видео. И усне, и јагодице, и чело… Могао бих сваки дан до краја живота да те гледам”.
Око А: “Ех, нисам ја баш толико лепа!” – у том тренутку скрене поглед мало у лево, намерно, па се врати оку Б – “лепе су и ове девојке поред мене!”
Око Б: “Ја не гледам ни у кога, не смем да пропустим ни секунд времена које имам, пошто ми се гледаш само ти”.
Око А: “Дакле, није тачно то да те је десно ухватило да гледаш Недине ноге?”
Око Б: “Наравно да није, хоће да нас завади. Знаш да имам поглед само за тебе и не дижи, без потребе, ту обрву!”
Око А: “Причај ми још шта видиш да заборавим брзо на Недине ноге, иако их ниси гледао…”
Око Б: “Видим лепотицу која се одлично љуби, паметну главу која ме одушевљава својом духовитошћу, најмиришљавији осмех на свету…”
Око А: “Још?”
Око Б: “Гледа ме савршено згодна цица, и то тако да ми се чини да ме јако жели и да би ме што пре одвела из овог кафића на неко место где ме једино она може гледати”.
Око А: “Добро ти иде, све си погодио! “
Око Б: “Сад ти реци мени шта ти видиш у мени?”
У том тренутку се оба ока А напунише сузама и растужише што не могу да узврате лепе речи, а да то не буде само по сећању.
Око А: “Бебо, тренутно не видим ништа, опет сам изгубила сочива”.
Ово је тренутак кад су очи престале да говоре, а носеви да слушају – прешло се на пољупце…
Драгана

Похвала жени

Најлепша Гркињо, Јелена, која остаде упамћена по презимену Тројанска, зато што си залудела и грчке највеће непријатеље Тројанце и освојила њиховог принца Париза, ја се теби неимерно дивим. Иако не знам да ли си постојала, пошто је Хомер умро да би нам то посведочио, чињеница да је због тебе можда вођен такав рат у коме се борио један Ахил са једном Хектором, правио дрвени коњ и горео град, мене фасцинира. Питам се како си изгледала кад те је неко видео само једном и одмах одлучио да те поведе са собом и навуче највећу могућу невољу своме народу. Питам се како си то умела да причаш, кад те је Париз довео кући, а Пријам те отуда није најурио, већ је одлучио да поведе рат који је знао да ће изгубити. Питам се и какав си сјај имала у очима да су те у тој Троји сви волели и ниједног тренутка нису помислили да гину због једне жене, већ нису хтели да чују да те врате Менелају. Гледала сам ја филм, али, мислим да те глумица није добро представила.  А и јесте тешко одглумити толику лепоту.

У твоје беле лактове наслоњене на тројанске зидове док посматраш борбу свог новог девера Хектора са највећим грчким јунаком Ахилом, гледао је и тројански краљ. Менелај је био спреман да те украде од Тројанаца, иако није био сигуран да ли си отета или си добровољно пошла за Париза. То значи да је био спреман да ти опрости и превару, само да му се вратиш. Колико си ти, онда, била лепа? И како је могуће да су све то радили због тебе?

Кажу да жене умеју да зачарају мушкарце, али, ти си опчинила и жене. Ни у једном тренутку Клитемнестра није питала Агамемнона да ли је луд да води рат због једне жене, а ни Андромаха рекла Хектору да те остави испред тројанских капија и тако спаси себе. Агамемнон је чак и своју ћерку жртвовао боговима да би имао мирно море да стигне до тебе. Мора да си била очаравајућа.

Чула сам ја и за Ану Карењину, и за Лауру и за Беатриче, и о њима су се писале песме и романи. Али, нису се водили ратови. Заљубио се и у њих један, или, можда два или три мушкарца, али, два заљубљена народа, то се само теби десило.

Понекад сам љубоморна на тебе, а то сигурно теби, иако то до сад ниси знала, врло импонује. Мени бар значи кад чујем да је нека лепа девојка љубоморна на мене. То ми говори да вредим. У твом случају, сигурна сам да нисам једина, вероватно имаш море љубоморних жена и код себе у паклу, пошто не верујем да си у рају. И често чујем да су све лепе жене грешнице, па су ти вероватно и другарице тамо. Кажу да је у паклу екипа, па ти сигурно није ни досадно.

Ја ћу се у животу озбиљно потрудити да ти не дођем, али, ако дођем ипак, да знаш да бих желела да ми будеш пријатељица. Тад ћеш ми све испричати. Ја не бих волела да будем повод нечијег сукоба и разлог нечије смрти, али бих волела да ми се диве, као што су се дивили теби. Штета је што изгледа да то увек иде заједно.

Александра, Гимназија Светозар Марковић, Ниш

Ана Карењина (из перспективе једног Николе)

Кад споменете Толстојев роман Ана Карењина, сви ће се одмах сетити ње и причати вам о несрећној љубави удате елегантне даме у црном и  њеног грофа Вронског. На Љевина и Кити ће вам, вероватно, скренути пажњу само професори књижевности или они што су књигу прочитали више пута. Састави се пишу само о Ани, води се полемика да ли је или није морална особа, грешница, несрећна жена… Интересантно је размислити због чега је то тако, с обзиром на то да срећној љубави Кити и Љевина припада пола романа. Ја сам управо о томе мислио док сам читао ову књигу.

     Можда је одговор у тој највише цитираној првој реченици у књизи. Срећни људи су досадни, немају велике проблеме, па ни инспирацију за њихово решавање, причају о општим стварима, а то је сваком интелигентнијем бићу заморно да слуша. Ана Карењина је најлепша, најелегантнија дама у свим круговима где се креће. И кад обуче једноставну хаљину, она на њој делује савршено. Удала се добро, остварила се и као мајка, али је, опет, несрећна. Нашла је љубавника и одмах је била осуђена на критику друштва које никако није компетентно да је осуђује, ни оно њено, ни ово данас. Када говоримо о Ани, говоримо о класичном примеру једне жене, са свим својим врлинама и манама. У природи људске психе је да тежи савршенству. Никада нисмо потпуно задовољни како изгледамо, како живимо, колико смо срећни. Иако изгледа да Ана има све што једној жени треба да буде срећна, није тако. Алексеј је добар муж за оне који нису његова жена. Он је воли, али не уме то да покаже и сама природа његове љубави је не ослобађајућа, каква би свака љубав требало да буде, већ обавезајућа и врло често уме да гуши. Зато је Ана лепа, али је њен поглед сетан и често несрећан. Вронски није само освежење. Он је образован, речит и паметан млади човек, који је врло популаран код свих дама. И Кити је луда за њим. Он је за Ану, као и она за њега, изазов. Веза између њих двоје мора да буде страсна и кобна. Све велике љубави осуђене су на пропаст. Ако не пропадну, постану монотоне и заврше као брачни пар Карењинових. Ако не пропадну, о њима се не пишу књиге. Ако не пропадну, личе на Кити и Љевина. И постану досадне.

     Да ли је Ана Карењина морална особа? Ако мора да се одговори са да или не, изабрао бих ово друго. Исправно би било, ако је већ напустила сина и мужа, да своју љубав са Вронским негује, да прихвати његову жељу да живе нормалним породичним животом и да се воле као Љевин и Кити. Али, тада не бисмо имали овакав роман, не бисмо причали годинама о Ани Карењиној као о једној од највећих књижевних ликова икада. Хероине су по правилу у књижевности лепе, несрећне и кобне по некога. Ана је била кобна по себе. Истрајала је у својој намери да постане хероина. Извршила је самоубиство, чин за који је треба највише храбрости, а најмање мудрости. Зато су Карењин, Љевин, Кити, Стива и Доли само ликови у овом роману, а Ана га је својим именом и крстила.

     Моје мишљење је да величину књижевних ликова не би требало посматрати само кроз њихов морал, као што ни лепоту Ане Карењине не видимо по њеном стилу облачења. И Ахил је највећи Хомеров јунак, а није баш пун људских квалитета. Велике књижевне јунаке су њихови ствараоци и направили да бисмо им се ми дивили. Кад читамо роман Ана Карењина, свидело нам се или не, све време осећамо неку врсту дивљења према Ани. Иако је осуђујемо, или смо схватили разлоге за њену прељубу и чудно понашање након тога, кад завршимо са читањем, роман и његов главни јунак на нас оставе јак утисак. И никад не заборавимо оно што смо прочитали. То је знак да смо прочитали квалитетно књижевно дело, а овај Толстојев роман то јесте. Да није, не бисмо деценијама расправљали о њему и мучили се са двотомним делом у обавезној школској лектири.

ми добијамо само петице